Čuvari tuđe sreće

Mislim da bi ovaj tekst sasvim lepo mogao da ostane i neobjavljen. A opet mi nešto vuče prste, da poput lakonogih srna skaču sa slovo na slovo i kroje ove redove. Večeras dok se vraćah u stan, osetih nešto nalik suzama vrelim. Dan što prođe, beše lep, i oni pre njega, i ništa loše u nagoveštaju nije.

Suze dođu kada ih ne zoveš. Kao i smeh. Dobrota ljudska se na dobrotu kači, onako kao čičak, a zloba se razliva poput nabujale reke, i plavi sve pred sobom, nosi što odneti može, a što ne može pokušava da zarazi i uvuče u svoje kolo.

Za ovo godina što imam, čuh dva oprečna mišljenja  o sreći čovekovoj. Jedno, koje podržava veći deo populacije jeste da smo za patnju i trpljenje rođeni, a da će nam sreća doći kao nagrada kad zatvorimo knjigu. Drugo, meni bliže, jeste ono da smo svi rođeni sa istim pravom na sreću, i da ako čestito njome baratamo, bićemo nagrađeni i kad se biblioteka zauvek zatvori.

otpuštanjeU poslednje vreme nešto mi se to pitanje sreće vrti po glavi. Koliko je svako krojač svoje? Ili koliko ljudi u svom okruženju znate koji vrlo rado honorarno rade kao krojači tuđe. Nije bitno što makazama loše barataju, što im ni nacrti ni šeme ne idu, oni i dalje zdušno kroje po tuđim kućama, valjda misle, ako su sebi skrojili malo ukoso, što bi drugima bilo lepše. Uniformisana sreća. Kako njima tako i vama.

I još jedno pitanje u vezi sa srećom me nešto tišti ovih dana – koliko čovek sme da bude sebičan kad je sreća u pitanju – tj. koja je to tačka posle koje neko sme, a da ne bude osuđen od čitavog sveta, da kaže – ja više ne mogu da budem čuvar tuđe sreće. Ovi o kojima ovde pišem nisu krojači po tuđim kućama. Ne, ovde mislim na one koji svaki dan kroje u sopstvenoj kući novi srećni model za sve oko sebe – a istovremeno oni idu razotkriveni, nezaštićeni, tužni i poraženi – jer su ih razne okolnosti načinile čuvarima tuđe sreće, i sve ono što u toku noći uspeju da sašiju za sebe, sva sreća koju u snu sebi dodele u jutro biva rasparana i razdeljena za tuđi mir, tuđi osmeh, tuđu dozu dnevnog zadovoljstva.

Gore od ovog jeste samo kada njima dođu krojači po kućama i prekroje njihovu golotinju i izvrnu je naglavačke pred čitav svet. Kad i onaj krajičak osmeha koji ponekad uspeju da sačuvaju u uglu usana, kao trag od noćnog pletenja, ovi prekroje i ukaljaju.

Gde je ta granica – kada čovek sme da zatvori vrata i kaže – sada je dosta. Kada može da svakuje kofere i ode da nađe svoju rođenu sreću, svoju drugu kožu, svoje pravo na dobrotu u polju čičaka?

Rekoh vam, ovo je moglo i neobjavljeno da ostane. Moje suze nisu ni povod ovog teksta, niti imaju veze sa srećom. One imaju veze sa belim lukom i cvećem i čišćenjem duše. Dobro odabran trenutak za provetravanje…

fb-share-icon0

Comments (15)

  1. Čitala sam ove redove par puta, jer..pronađoh se. Lepo si ti sve ovo sročila, malo me drmnula, malo rastužila, ali, sve je to život, a sreća, sreća je između ostalog i izbor. ;)

    1. Tuga je, valjda sastavni deo naših života. Da nema nje, ne bismo znali ni koliko je radost lepa i kako osmeh golica jagodice… Hvala ti, mnogo na tvojim divnim komentarima, draga moja Olja! :)

        1. Znam, Oljić, ne mogu da ti opišem koliko sam to spontano pomislila danas. :) I ako krenemo u tom pravcu, javljam se! Kao i ti što znaš da u NS imaš nas. :)

    1. Jeste, rekoh ti ja i otplakah jednu turu ovog jutra :) ali sad sam sjajno… zahvaljujući dvema damama – a jedna od njih je Negoslava :D

  2. Posebo raspoložena ovih dana, ne radošću što beležim godinu više nego razmišljanjem o rolaznosti i svrsi postojanja da bi se nestalo, jedino što mogu da kažem posle ovog čitanja , umesto onog- težak uzdah iz grudi se ote, jeste sledeće- idi, bre, Merima, sa sve belim lukom, suzama koje god vrste i svom srećom, u peršun. Toliko si me rastužila i toliko je ovo jako i toliko me pogađa, pa ću sad još jednom da ga pročitam. I neću da suze pravdam nikakvim lukovima.Da ne kažem- lukom.

    1. :) Draga Negoslava, kao što reće Suzana, ponekad se posle suza sreća bolje sagleda. :) Inače, znaš li kako je nastala izreka idi u peršun? :)

    1. Hvala ti, Luna! Uvek mi je žao onih koji teret čitavog sveta pokušaju na svojim plećima da iznesu. I teško im je objasniti da to nije sreća, već teški i bolni teret i krug iz kog je teško izaći…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.