Mama mi nije rekla

Da li i vama klima idealni život “klima”

Found on finestrasulcortile.tumblr.com

Found on finestrasulcortile.tumblr.com

Dugo toplo leto nije više samo naziv serije iz 1967. To leto postalo je naša stvarnost. Zatvoreni u stanove, zamračeni, s uključenim klimama, posle toliko dana, šta čovek drugo da radi nego da krštava jariće. Neko će reći da se u mojim tekstovima već mnogo istih krstilo, ali, nisu oni poenta priče. Poenta je dokonost, a ona opet vodi na igralište onog čije ime nije preporučljivo izgovarati. 

Da nije izmišljena klima, možda bi ovaj svet mnogo drugačije izgledao. Kad bismo se i dalje rashlađivali na nekom bazenu, reci ili kako je glasila parola iz naše rane mladosti – ko ima para kupa se u moru, a ko nema, kući u lavoru (znam da je gramatički ispravno kod kuće, ali slogani često odstupe od pravila zarad efekta). No, kao što rekoh, kad bismo se od jutra do večeri bakćali time kako da se rashladimo, ima li leda u zamrzivaču, ko će prvi pod tuš, ima li hladnog piva (za one koji vole ovaj vid rashlađivanja, a za druge bi to bio sladoled), kad bismo duge tople dane trošili na ove egzistencijalne stvari, manje bi krštenih jarića bilo, ali i manje šašavih ideja do kojih ljudi po vrućinama dolaze.

Pod klimom, u zamračenom prostoru, nemaš baš mnogo izbora. Ako se baviš nekim poslom, onda izeš i klimu, zagrejaćeš se. Znači ostaju one zmijske aktivnosti, premeštanje sa fotelje na krevet, s kreveta na kauč, a odatle možda do stolice u kuhinji da se nešto prezalogaji, pa nazad u fotelju. Čitanje i gledanje filmova. Opet ne idu uz ovakve vrele dane neke ozbiljne knjige i filmovi pa ostaju boze i limunade, kako u čaši tako i na ekranu. 

Kad tamo neki život u kome nikad nije pretoplo. Ali nije ni mnogo hladno. Tamanica. Svi lepo obučeni, sređeni, s osmehom na licu. Da vidiš savršeni niz belih zuba i lice bez bora. Dobro, možda koja slatka smejalica, ali ni jedna više. Frizure sve pod konac, čak i kad pada kiša (mada je i ona retka, kao i vrućina). Niko ne nosi 50 nijansi crne jer svi imaju savršenu liniju, pa su pastelni, kao da si ih od plastelina pravio i u taj savršeni svet ređao. Deca im dobra, idu u školu, čak i preko leta – razni kampovi se pobrinu da naši glavni likovi imaju vremena za sebe. A ako je dete malo, šetaju ga malo po parkiću, nalete na neku staru prijateljicu ili na prvu ljubav i ća-ću, prođe i to vreme sa detetom. Kod kuće ono pojede sve što se mu spremili, okupate ga, bez suza (Kosili) i stavite u krevet. Eto slobodnog vremena, vino u čašu i čekate partnera za neke romantične trenutke. Kojih ima uvek u svakom trenutku, na bilo kom mestu. Jer, ona nije zamorena celodnevnom brigom o detetu i kućom, on je na poslu i na putovanju do istog i nazad, u suštini uživao, bez stresa, ne muče ih krediti, buka, komšije, ali ni dugo toplo leto. I jedino što im preostaje jeste da se prepuste strasti i uživanju. Do jutra. Pa koji krug oko kvarta, lagani džoging, tuširanje, idiličan doručak u krugu porodice, jer svi ustaju u isto vreme, pa uz onaj osmeh – vidi mi zube – opet svi u novi divni dan.

A kod nas? Zamislite – dugo toplo leto i klime. I pogled u neki drugačiji, svet. Koji nije kao naš. O kome nam mama jeste pričala, ali izgleda da nije bila u pravu. Barem za neke. Neki su mamu dobro razumeli.

Mama nas je učila da stalno nečim budemo zaokupljene. Od jutra do sutra se nađe neki poslić. Ako ga nema, a ti kreni ispočetka. Ako si pre tri dana obrisala prašinu, do danas je sigurno dovoljno napadala pa haJmo ispočetka. Kuvaj, peri sudove, peci kolače, spremaj zimnicu. Ali mama… toplo je.. Ćuti, i radi… niko te ne pita. Neće ti ništa biti…

Mama nas je učila da je malo dete mala briga, a veliko velika. I da onog trenutka kad si dobio dete više nema mnogo slobodnog vremena. Deca su celodnevna briga i radost. Nekad su dobra, ali nekad su nemoguća. Većinom su zdrava, ali se nekad i razbole. Obično neće da jedu sve što skuvate. Često su musava, odeća prljava. Često neće pola noći da zaspe. Ujutru se bude pre petlova. Pa im stalno treba novaca. Pa bi nekud da idu. Pa bi da budu sama u sobi, kući… Često ne vole da uče. Vole da se svađaju sa roditeljima. I tako dok ne odrastu i ne postanu roditelji ne nastave ovaj krug. 

Mama nas je učila da brak nije ljubavni roman. Da je veza dvoje ljudi, u suštin lepa stvar, ali da nisu sve stvari u braku lepe i savršene. Da ona nije uvek doterana i sređena – da nema uvek savršenu frizuru, nalakirane nokte, i našmikano lice. Da on nije uvek u odelu i lepoj košulji. Da ponekad u kući ima manjka novca i da to treba stoički zajednički podeliti. Prođe i vreme nemanja, ali u braku i ono mora biti zajedničko, kao i vreme imanja. Nekad naiđu sušni meseci pa nema odlaska u bioskop, na večeru, pozivanje prijatelja, putovanja. To je vreme kad se konsolidujemo i kad se okrećemo jedno drugom i volimo još više i zahvaljujemo na tome što smo zdravi i razumni. To je vreme kada se igra otvorenih karata, još otvorenijih nego u vreme imanja. Tada se ne zamera već podržava. Tada se otkriva prava suština ljubavi i požrtvovanosti i odanosti. U dobru i zlu. Tada se jede krompir i hleb, i testo i mleko i paštete i sve ono što nam novine, televizija, blogeri koji propagiraju zdrav život pada u vodu. Nema se. Nema mnogo salate i posnog mesa. Nema mnogo voća i veštačkih zaslađivača. Jednostavno to je vreme u kom materijalnog nema. Ali to je vreme u kome se mi sami iskušavamo i kada nas neko od gore iskušava. Jesmo li postojani u veri. Možemo li u teškom da nađemo zrnca lepote. Zajedničke šetnje. Otvoreni razgovori. Smeh i kada je teško. Imamo li snage da ne padnemo. Ima li ona druga strana snage i volje da kad padnemo bude uz nas da nas digne. Imamo li mi snage da podižemo. 

I kad prođu ta vremena u kojima je glavna reč nema – i dođu ona sa imanjem – jesmo li dovoljno jaki da im odolimo? Da se ne uzoholimo i poželimo više, da u toj oholosti ne zaboravimo one koji su uz nas kad nema. Da ne podlegnemo izazovima?

Da li smo u zajedničkom životu spremni da podnesemo i ponesemo podjednako breme? I nije bitno da li oboje rade i podjednako finansijski doprinose napretku doma. Dugo se spremam da napišem priču o baki i dedi i njihovom životu. Onako, malo “ulepšano” tamo gde ne treba sve zavese skinuti, ali – oni su, za mene, uvek bili primer požrtvovanosti i ljubavi. Moj deda je radio, a baka je gajila troje dece, brinula o kući, brinula i o dedi, jer bilo je razloga za brigu, kad je trebalo, radila je i po tuđim kućama, odgajala neku rođačku decu sa sela jer su za uvrat dobijali brašna, mesa… svega što je s jednom, dedinom, platom teško bilo kupiti. Živeli su u dve prostorije – deca u jednoj, njih dvoje u kuhinji – koja je bila i spavaća i trpezarija, i mesto za učenje i kupanje. I u njihovoj je kući uvek bilo smeha. Umeli su da naprave šalu od svega. Da svaku stvar izokrenu do one mere dok joj ne nađu vedriji ugao. U kući nije bilo klime, nije čak bilo ni ventilatora. Malo otvoriš prozore pa napraviš promaju, produva ti misli, rashladi koliko treba i teraj dalje.

Baka je mnogo bila sama jer je deda prihvatao svaku smenu na železnici samo da bi imali. Prihvatao se svakog posla koji bi mogao da im donese novaca jer trebalo je iškolovati troje dece, napraviti od njih ljude, platiti račune, kupiti ogrev.

I nikad njih dvoje nisu otišli na odmor. Onaj pravi. Kao na filmu. Išli su jednom godišnje na selo odakle su oboje bili da vide roditelje i  rođake i da malo pripomognu. Nekoliko puta su bili u Budimpešti kod dedinog brata. To su bila sva njihova putovanja za čitavog života. Imali su zajedničke prijatelje s kojima su se viđali kad vreme dopusti, novogodišnje i božićne praznike su uvek slavili zajedno, i za stolom je uvek bilo mesta za još nekog rođaka koji bi se tu zatekao. Deca (moja majka i ujaci) su počeli da rade čim su završili škole i veći deo plate su davali u kućni budžet. I tako dok se nisu i sami okućili.

I poslednji test za život dvoje ljudi jeste onaj trenutak kad deca treba da odu od kuće. Ako se cela konstrukcija držala “samo zbog dece” onda godine koje dolaze postaju igralište onog čije ime ne bih da spominjem ni sada. Neki parovi, pod stare dane, dobiju još jedno dete, samo da produže iluziju. Prazna kuća bi trebalo da bude početak zasluženog zajedničkog života u koje su nekad s toliko entuzijazma ušli – a u međuvremenu dobili decu, odgajali decu, gradili dom, jurili karijeru. Kad deca odu, počinje život dvoje ljudi. I, ako i tada možete jedno drugo da posmatrate očima ljubavi i poštovanja, ne samo kao očeve i majke svoje dece, nego one koje ste pre mnogo godina zavoleli, poželeli sa njima da provedete čitav život, koji vas i dalje privlače bez obzira na sve promene koje život nosi, onda ste uspeli. Kažu da je brak bez dece ili brak kad deca odu u stvari mera ljubavi. Nema više ničega iza čega se sklanjate. Samo ste vas dvoje tu. 

Sa klimom ili bez nje. Vas dvoje koji ste na vreme shvatili da život nije romantični ljubavni film. Da je više nalik vrtešci sa uzletima i spuštanjima. Vas dvoje koji ste prošli i fazu ćutanja i krize i imanja i nemanja, vas dvoje koji se poznajete do poslednjeg atoma. Vas dvoje koji ste imali dovoljno vremena da stvorite dom u kom nema ničeg ispod tepiha, gde nema tajni, gde nema uglova u kojima vlada hladna tišina. Vas dvoje koji nemate maske jedni pred drugima. Vas dvoje koji ste nekada davno poželeli da sve svoje spojite. U dobru i zlu. Bez ikakve garancije. Jedino što ste znali da se volite i poštujete i uvažavate. Nekada je ljubav bila u oseci, nekada su faze ljubavi bile nalik plimi, ali vas dvoje koji ste se uvek jednako poštovali i uvažavali. I bili sklonište kad je teško i bili dobar vetar u leđa.

Svemu su nas tome naše dobre mame učile.

I nije smak sveta ako niste uspeli. I nije smak sveta ako ste u jednom trenutku shvatili da ne možete dalje. I nije smak sveta ni ako shvatite da je ljubav nepovratno otišla. I nije smak sveta ni ako rešite da spakujete kofere i odete. I probate još jednom ispočetka. Nije.

Nemojte samo dozvoliti da oko vas narastu zidovi tišine. Da pod tepihom gajite probleme koji se množe poput gremlina i hrane vašim tajnama i nerazumevanjima. Nemojte dozvoliti da vas veže samo isti krevet, ali svako od vas na krajnjoj ivici glumi u svojoj tišini da je sve u redu, a ništa nije. 

Budite hrabri i razgovarajte. Možda uspete da nađete zajedničku meru poštovanja i razumevanja da ostanete zajedno. Možda shvatite da te mere više nema, ali ako posle toliko godina stavite sve karte na sto, možete se razići kao ljudi. I probati još jednom. Ili ne probati više nikada.

sreća1 Vaša je odluka kako ćete ga provesti. A verujem da ste dovoljno odrasli da prestanete sa onim jarićima i da se posvetite sebi i svom životu. Kako god, na volju vam bilo…

Tags: , , , ,

13 Comments

  1. Ne smeta vrućina ljudima, smeta im što nisu bolji. Naravno, ukoliko prepoznaju.
    Isplela si priču od mnogo životno vrlo važnih segmenata na tvoj prepoznatljivo lep način.

    • Hvala Olja. Tvoji su komentari uvek sa posebnom težinom, s obzirom da si mnoge životne priče čula, videla, bila svedok jer si se takvim poslom bavila. Ljubac!

  2. Svi mi volimo zdrav zivot na koji nas je ovaj tekst jos jednom podsetio. Kreatori našeg okruženja vise su voleli beton, asfalt, staklo i aluminijum. Senovita dvorista prizemnih kuća, zamenili su parkinzi prepuni vrelih automobila a odmah pored betonskih bunkera u kojima stanujemo. Nadu da cemo opstati produžile su upravo klime koje ovde kao kolateralnu stetu optuzujemo za ono sto nas je snašlo. Ja sam svoju klimu još do juče molio da izdrži još malo, još samo koji dan….. izdržali smo.

  3. Eh, mogla bih još jedan ovoliki tekst napisati u komentaru.
    Hvala ti za tekst koji ukazuje da je ljubav i sloga najvažnija. U sitaciji kad ničeg drugog nema, ili nema dovoljno, mnogo znači ta ljubav i zajedništvo.
    S druge strane, predugo to traje i nema izgleda da će u skorije vreme biti bolje. Kad smo izdržali ovoliko, izdržaćemo još toliko, a i više ako treba.
    Hvala puno!

    • О, да… јесте породица, слога, љубав и подршка оно што је најбитније. Хвала ти Нено, ти увек уђеш у срж. :)

  4. Sve si obuhvatila. Sve je rečeno. Dotaknuto, obrađeno, razmatrano sa svih strana.
    Život kao konstanta koja teče, bez obzira na nivo žive u termometru.Topao i hladan, gorak i sladak, ispunjen ili prazan. S klimom ili bez nje.
    Uz Klimtov Poljubac kao pozadina.

    • O, da dobro si Klimta dodala u čitavu priču. Ovih smo dana upravo u punom životnom jeku, malo slobodnog vremena, ali mnogo divnih ideja i novotarija. Čim se uklopimo, pričam ti!!! :)

  5. Predivan tekst, raznežila si me, podsetila, zamislila…ja nemam klimu niti planiram.eto od istih dobih konjuktivitis, kašljem, kijam i hladno mi je zapravo.Ne podnosim leti zatvorene prozore i vrata, kad je vruće ja još uključim rernu i pustim santanu :)
    I volim duga topla leta, volim kad smo i kad su Prijatelji dobro, i volim, pa volim mnogo toga.
    Da u tišini subotnjeg prepodneva čitam omiljene blogove, meni su sad kao knjige da čitam.
    I uživam u sitnicama.

    • Hvala ti, draga na ovom lepom komentaru. Upravo, klime nam pokvariše fizičko zdravlje, ali su nas i otuđile – jer pod klimom mnogo mirujemo i samo smišljamo neke rabote nekorisnog tipa. Život se živi i pod tušem, sa čašom vode, uz reku…

  6. kalif umesto kalifa says:

    Vise volim 5 x da se istushiram, nego jednom da se smrznem. Mi, rodjeni Jula i Avgusta, smo prirodno predodredjeni za izdrzavanje +40C temperature. I da, prija mi jako. Toliko da bi mi potaman bilo cele godine +40. No, nije tvoj tekst samo o klimi, klimanju, Klimtu, vec o mnogo slozenijim procesima od slaganja redova roletne jedna u drugo. :) O tome cemo Live :)

Leave a Reply

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

%d bloggers like this: