Dan sedmi – nedelja liči na Odri Hepbern

7. dan

Prođe. Nedelja. Uskršnja.

Mnogo volim ovu pesmu. Volim nedelju. Ne bih za sebe mogla da kažem da sam jednostavna i laka kao nedeljno jutro, ali sam najbliža aspolutnom miru…

Nedeljno jutro je jedno od najušuškanijih trenutaka u sedmici. Sedmi je dan, pa se sve nekako uklapa i u moje brojanje dana u projektu.

Nedeljno jutro. Toliko jednostavno da jedino u to jutro ne brinem pada li kiša, sneg je do kolena ili je najavljen najtopliji dan u poslednjoj deceniji. Nedeljno jutro ne traži, ne postavlja uslove, ne prisiljava. Dovoljna je šoljica kafe ili čaja i jedan prozor. Pogled u neku daljinu. Misli opuštene.

Dan u kom svakom sve opraštamo, kad se ispovedamo onako intimno, sebi samima. I priznajemo da smo se ogrešili, i molimo se, u sebi, molimo da nam oproste, a isto tako molimo sebe da oprostimo. Nedelja je tako jednostavan dan.

Nedelja je dan u kom bi sve trebalo da se umiri. Da se nakon kafe pristavi supa koja se satima lagano kuva… Da se u podne postavi sto, okupe najbliži i u blaženstvu ruča. Da se prećute, barem ovog dana, sve tužne vesti, da se ljudi ne rastaju, da se ne odlazi na puteve bez povratka, da se ne pakuju koferi. Da se ne ide nikuda. Nedelja je, dan za odmor, za dušu i telo. Za otklon od teških misli, od posla, od buke iz komšiluka, od računa, poruka iz banke, od advokata.

Nedelja je dan u kom bi trebalo gledati Doručak kod Tifanija. Kada bi trebalo da zamislim nedelju u liku žene – verovatno bi izgledala kao Odri Hepbern. Neodoljiva, zavodljiva, nežna, mazna, opuštena, razbarušena, kao neko ko svaku misao ostavlja za sutra – za ponedeljak… za neki drugi dan, bilo koji, osim za nedelju. Ona je isuviše dragocena. Kao dragulj u izlogu kod Tifanija…

Ne znam, na koga li vama nedelja liči?