Dan šesti – jedna čarobna sunčana subota

6. dan

Dan pred Vaskrs. Prelep, sunčan dan. Kao nagoveštaj vaskrsenja Hristovog, ali, kao i nagoveštaj vaskrsenja dobrog u nama.

Šesti dan mog ličnog izazova. Ponekad razmišljam, čita li ovo neko? Onda samoj sebi odgovorim – čita, znaš i sama da čitaju i oni koji te redovno prate, ali i oni koji usput, ukucavajući i tražeći nešto sasvim šesto, recimo naiđu na šesti dan. Neko prokomentariše, neko samo pročita, neko označi da Fejsbuku. Tu smo, ovo su dani kada smo  i manje za računarom – možda je izazov trebalo u zimu da pravim – kad su svi vezani za društvene mreže, ali, kad čovek  podiže lestvicu, to radi prevashodno sebe radi.

Samo da vas pitam – u toku je  akcija posvećena nezi srpskog jezika – znate li kako se piše: 600 i 6. (dete, recimo)? Obično to rešimo pišući ovako, ciframa – ali kad treba slovima – da vas podsetim,  ako je neko zaboravio:

– u prvom slučaju 600 se piše šesTSto – nema gubljenja suglasnika jer ako izostavimo ova dva slova dobijamo sledeće:

– 6. šesto – a to je već nešto drugo – to je redni broj, za razliku od malopređašnjeg osnovnog.

A nas dvoje? Danas smo proveli lep dan. Iskreno, naši su dani uvek, manje više lepi jer se trudimo, stvarno se trudimo da takvi i budu – i kad se neki oblak navuče i kad je jednom od nas malo više u nijansama plave – ovaj drugi se trudi da se roletne podižu i da se osmeh vrati u grad. Danas smo bili u Đurđevu. Sad bih mogla da vam pišem o traktorima na magistralnim putevima i usporavanju saobraćaja i ugrožavanju istog, čak, ali… da sam ja traktorista  samo bih sebi odgovorila – da kad mi naprave drugi put, ja ću njime ići jer čak će mi i bliže biti, ali do tada, svaki je traktor na putu do njive bitniji… Osim kola hitne pomoći i vatrogasaca. I ponekad policije :)

Đurđevo lepo, sunce upeklo, ulice široke, a na njima nikog. Hoću da verujem da su svi kod kuće i da se pripremaju za Uskrs ili na njivi rade nešto važn0. Da su samo zato pusti sokaci.

IMG_0020Posle Đurđeva, baš onako usput, preko preče… stigosmo i do Ribarca… pa uz vodu, na kafu. Dve patke su nešto vrlo važno šaputale u vodi, neki ljudi su ručali, neki, poput nas upijali sunce.

Kad dođe proleće, ja bih samo sa suncem divanila. Onako na uvo… ono meni… ja njemu… kroz krošnju drveća, kroz odsjaj u vodi, kroz toplinu njegovih zraka i radosti koju se čudesno budi u ovo doba. Od proletnjeg umora, preko blagog osećaja tuge, do raskošne sreće. Sve to u ovo doba.

Film za večeras, ako niste odlučili šta biste gledali? Ako niste gledali Temple Grandin, to vam je moja topla preporuka. Naučićete na koje sve načine čovek može da pobedi sebe i podigne lestvicu do neslućenih visina. Granice su samo u nama. Naučićete kako se otvaraju nova vrata. Naučićete kakve veze imaju krave sa nežnošću i kako je jedna čarobna žena – koju prvo ni u školu nisu hteli da prime, reformisala poljoprivredni sistem koji i danas baš po njenoj zamisli funkcioniše u polovini Amerike. Divan film snimljen upravo prema životu Templ Grandin. Istinito, snažno, toplo. Jeste američki, ali ovo je jedan od onih filmova u kojima taj američki san dobija svoj pun smisao…

U svakom slučaju, uživajte u onome što ste naumili da radite večeras.

Bloger, predavač, floriterapeut

Comments (3)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.