Danas je Dan armije – iz ugla jedne plavuše

Ovo je vrlo lično viđenje 22. decembra. Ili, kako se jedna plavuša seća svoje prve mladosti…

 

 

Ovo je podsećanje za nas koji se sećamo priče o malom mestu Rudo… priče o Prvoj proleterskoj.

Ja se i danas setim svoje učiteljice Borke koja je, sve nešto mislim, mila partizanka jer mi tih prvih godina škole nismo ništa drugo ni učili osim o ovom malom mestu… o Bošku Buhi, partizanima.

Armija je bila svetinja, a učiteljice su bile svete u to vreme pa je ta ljubav preneta i na nas.
I, da odrasla sam u Petrovaradinu koji je čitav bio jedna velika kasarna i mi školarci smo sa vojskom imali vrlo dobar odnos. Često pozivani na vojnički pasulj, poklanjali smo im priredbe, horske nastupe, oni nama svirali na igrankama. Bili smo u sigurnim rukama.

Danas je 22. decembar. Dragi moji mlađi čitaoci znaju da smo ovim datumom već zagazili u zimu.

Oni stariji se sećaju da je danas bio i Dan armije. Svečan, sa pionirskim maramama, recitalima,
horom. Svaka škola je imala svog „narodnog heroja“. Nekog ko je dolazio na sve državne praznike i uveličavao ih. Naš beše Kosta Nađ. I danas, kad nekom želite da objasnite da živite tu preko puta škole u Petrovaradinu, kao bližu odrednicu možete dodati i kuću Koste Nađa.

I toga se sećaju, verovatno samo ovi malo stariji, za mlađe je to jedna velika, starinska švapska kuća koja se raspada, rasparčava jer nije više ničija i svačija je. A ogromna je. Povezuje dve ulice. U stvari, uskoro će to dvorište biti i nazvano – recimo prolaz Koste Nađa…

Pesma, koju kačim kao ilustraciju i nema mnogo veze sa samim Danom armije, ali je zauvek obeležila moj odnos prema ratu. Izabrah Korni grupu i pesmu Moja generacija jer bila sam ubeđena da su je oni posvetili baš mom tati – rođenom te godine. Šta zna dete…

No, ne mogu da odolim a da ne zakačim još nekoliko pesama posvećenih NOB-u.

Ovo je pismo Ivo Lola Ribar zaista napisao svojoj verenici. Ona ga je dobila…
A on se samo nadao da je nikada sustići neće.

I znala ga je zemlja sva. Komandant Sava. I ko nije oplakao filmsku pogibiju ovog junaka
Bez ovoga neka partizanska sećanja ne mogu da prođu…

 

I, da zaokružim ovo partizansko sećanje sa još dva imena.
Dr Saša Božović – čest gost naše škole. Saša Božović je bila lekar i prošla je čitav rat lečeći partizane i deleći njihovu sudbinu. Prošla je italijanske logore, u logoru u Tirani na samom početku rata rodila kćer Dolores, koju je baš Sava Kovačević prozvao „malom partizankom“.

Lečeći ranjenike na Neretvi, nije uspela da izleči Dolores koja se smrzla. E, sad zamislite kad takvu jednu priču, takav jedan roman pročitate sa 12-13 godina. Ako niste pročitali „Tebi moja Dolores“… i nemojte. Mnogo je tužno.

I… poslednje sećanje za danas vezano je za „Vladimira Nazora“. Naša osnovna škola se upravo tako zvala. Pred njom je bila bista Nazorova. Čičica s bradom uhvaćen u koraku, s partizanskom kapom i vojničkom šinjelu. Stajao je tako i nikom nije smetao, sve do nekih godina – kada se neko dosetio da bi bilo dobro skloniti bistu i promeniti ime školi.

Još jedna znamenita ličnost, kojoj treba posvetiti više od jedne rečenice bio je petrovaradinski
bibliotekar Srećko Drk. Od njega sam i čula da je planirano sklanjanje spomenika. Nakon nekoliko dana, odem ja u biblioteku i pitam ga da li je video da je skonjen… Kaže – šta video – pratio ga je.

Srećko je vozio belog fiću i čekao je naznačenog dana u parku preko puta škole da dođu po Nazora i pratio je kamion. I tek kad se uverio da je prenet u muzej, mirno se vratio kući…

Uklanjanjem bista, menjanjem imena škola, uklanjanjem knjiga sa police ne možemo brisati istoriju.
Jer, paralelna istorija postoji u glavama onih koji su je prošli. Ja sam slavila Dan armije. Bila sam i najbolji pionir, i bila nagrađena putovanjem zbog toga. Bila sam i pionirski predvodnik. Pevala u horu i znala sve ove pesme i još mnoge druge. Upoznala Sašu Božović jer sam bila član bibliotekarske sekcije. Kosta Nađ je bio naš partizan.

Ja za drugo, kao ni moji vršnjaci, nisam znala. Bila je to zemlja u kojoj sam imala besplatno obrazovanje, u kojoj sam imala prilike da treniram besplatno, da budem u raznim sekcijama, da pišem za školske novine, da s horom putujem, da sa ritmičkom grupom obiđem mnoge gradove, učestvujem u „Muzičkom toboganu“, da putujem bezbrižno bez mobilnog telefona, sama, jer je narodna milicija brinula o nama, jer smo imali novaca… Moji nisu bili članovi partije. Niko, ni s mamine ni s tatine strane. Deda je bio u nemačkom logoru, kad su Sremce odvodili da rade u nemačkim fabrikama. Vratio se i za vreme rata dobio dvoje dece.

Neću nikom čestitati. Osim što ćemo otići do komšije čika Boleta koji baš danas ima rođendan, koji je bio aktivno vojno lice i koji je imao uvek lepe i svečane rođendanske proslave. Koji je takođe deo istorije koju živimo. Jednog dana, kada ne bude svih nas koji se još sećamo, koji pamtimo i Nazora i Božovićevu i Kovačevića i Boška Buhu i Neretvu i Kozaru… neko jer je bio učesnik, neko jer je o tome slušao… tada sve ovo više i neće biti važno. A do tada… eto, danas je Dan armije…
Ovako se jedna plavuša seća nekog drugog vremena…