DISKRIMINIŠEMO JER TAKO SMO U MOGUĆNOSTI

Tražimo žensku osobu za rad u prodavnici, butiku, pekari… Tražimo mlađu devojku za rad…

Svaki dan prolazimo pored ovakvih oglasa kojima su oblepljeni izlozi širom grada. I nisam mnogo razmišljala o njima – dok nam prijatelji koji nisu iz Srbije nisu postavili pitanje – da li je nama to u redu, korektno?

Kod njih u nekoj drugoj zemlji ovakvi se oglasi smatraju diskriminacijom  i niko se ne bi usudio da ih postavi. U startu ste diskriminisali sve osim devojaka (mladih). Kada bi vlasnici lokala smeli da napišu šta zaista traže, oglasi bi glasio: tražimo mlade, lepe, vitke, doterane devojke koje ne planiraju uskoro da se udaju, rađaju i nemaju svoje mišljenje.

diskriminacija
Saved from imgarcade.com

U nekom drugom svetu svako ko pročita takav oglas mogao bi da tuži vlasnika za diskriminaciju prilikom zapošljavanja, ali mi ni ne razmišljamo kao taj neki drugi svet, dok nam neko ne skrene pažnju.

Porodični popust – za tri, četiri, pet kupljenih karata. 

Žali mi se jedan učenik – kaže zar mama i ja nismo porodica? Njemu je otac umro. Neko ne može da ima decu. Da li supružnici, njih dvoje, nisu porodica? Zar baka i deka kojima su unuci negde u belom svetu nisu porodica? Zar brat i sestra koji nemaju roditelje nisu porodica? Da li sve ove dvočlane grupe nemaju prava na porodični popust?

Zašto je to tako? Jer  oni koji postavljaju pravila tako su u mogućnosti.

Može li se protiv diskriminacije?

Možemo, ali moramo naučiti da gledamo, vidimo i primetimo. Samo tako i mi možemo biti u mogućnosti da nešto uradimo. 

Znate li vi za neki sličan slučaj nepoštovanja tuđih prava samo zato  – jer je neko tako u mogućnosti?

 

Bloger, predavač, floriterapeut

Comments (14)

  1. Sjećam se što mi je prije 15-ak godina pričala prijateljica frizerka, kad bi nazvala u neki salon da pita za posao, prvo pitanje bi bilo jel udana, a drugo jel ima djeci i da li planira u bližoj budućnosti postati mama.
    S druge strane, bila sam prisutna ovdje u Nj na razgovoru kad se na natječaj javila moja sadašnja šefica. Odmah nas je sve upozorila da ju ne smijemo pitati planira li djecu.
    Zamisli takav „bezobrazluk“ ;) u Srbiji ili Hr, mislim da bi kandidatkinja isti tren izletjela s intervjua. A zapravo je to samo jedno od naših prava.
    Super tekst, treba pričati i pisati o toj temi, sigurna sam da će stvari krenuti na bolje, samo treba strpljenja i upornosti.

    1. Da. Javilo se mnogo ljudi i na Fejsbuku i ovde iznoseći primere diskriminacije. Mislim da ću proširivati tekst. Nena je u jednom komentaru rekla da postoji zaštitnica prava građana i da im se treba obraćati. Kada bismo se svi malo više založili za sebe i time dali primer i drugima možda bi se stvari i ovde počele menjati. Raduje me što ljudi razmišljaju o ovoj temi!

  2. Породични попуст би требало да важи за породицу, без обзира колико чланова има. Аква парк у Аранђеловцу као породицу рачуна два одрасла и двоје деце – што значи да је моја породица са 5 чланова дискриминисана!
    Има таквих примера брдо, али нико не обраћа пажњу!
    Хвала Нени на информацији о повереници за заштиту равноправности које нисам знала.

    1. Da, Nena nam je otvorila oči! I ovo je stvarno šašav primer – s jedne strane pričamo o povećanju porodice, a kad ona pređe okvire koje je neko zamislio opet ne valja. Kao ni dvočlana ni petočlana nije u redu. Trebalo bi da svi budemo kao sa razglednice. Mama, tada i dvoje dece. Sjajno je da razmenjujemo mišljenje i da shvatimo da možemo da menjamo stvari!

  3. Mnogo je dobro da si pisala ovo m problemu, jer on to sad već uveliko jeste, jer se ovakve stvari događaju javno i mal ne svakodnevno , a mi, ljudi, ćute(imo). Posle bude, prošao voz, nije bitno. Jeste, veoma je bitno.

    1. Primer ovog deteta me je naveo da pišem o diskriminaciji. Vi ste mi samo otvorili oči i dali nove primere. Pisaćemo još o tome. :)

  4. Grobari koji neće da uređuju grob zato što nisu čašćeni prilikom sahrane, vozači hitne pomoći ako shvate da vam adresa na ličnoj i adresa gde vas voze nije ista, sestre u Višegradskoj na konzilijumu za obolele od raka, radnica Komercijalne banke u Svetogorskoj ulici… Bojim se da svako im svoj spisak i da on nije mali.

  5. Nama je poverenica pomogla kad smo se obratili, i to u rekordnom roku. To je bilo pre dve godine, oko Nove godine. Poslali smo prigovor sredinom decembra, prvi odgovor dobili sredinom januara i stvar je bila rešena već u februaru. Mislim da je problem u pristajanju, u odustajanju i u rezigniranom odmahivanju glavom. I kad se neko pobuni, ostali oko njega pognu glave, kako ne bi imali ništa s tim i kako ne bi bili ni na koji način povezani sa situacijom. Zaplašeni smo, čini mi se, preko svake mere.

    1. U pravu si. Strah se uvukao u ljude i svi misle bolje da ćutim i da se ne mešam. A stvari samo treba posmatrati iz drugog ugla – kad nas neko diskriminiše on radi nešto što nije u skladu sa zakonom, i ako ne možemo da se dogovorimo sa tom osobom onda se žalimo jednoj istanci iznad nje… da stvari dovede u zakonske okvire. Mi time ne diskriminišemo tog nekog već samo želimo da se naše pravo poštuje. Hvala ti što si podelila svoje iskustvo, to uliva nadu da i drugi potraže svoja prava na legitiman način.

  6. Imamo poverenicu za zaštitu ravnopravnosti u istom rangu kao i zaštitnik prava građana i poverenik za informacije od javnog značaja, ali za razliku od ove dvojice, njen glas se ne čuje. Važno je da je plata kao sudije Vrhovnog kasacionog suda, dakle visoka. Treba je pokrenuti, obraćati se prigovorima, na sajtu postoji obrazac i uputstva. Samo, ljudi su neupućeni, baš zato što se njen glas ne čuje, a neke ne zanima dok ih lično ne pogodi ili se mire sa situacijom. A poslodavcima i ostalima se, eto, može.

    1. Tačno. Ja sam iznela samo ova dva slučaja. Treba da se suprotstavimo diskriminaciji, ali nekad to treba da bude i lično čin, da se presavije tabak, da se obrati javnosti, da se možda samo skrene pažnja nekom – ko i nije svestan da nekog diskriminiše. Kao što ti reče dok se neko ne doseti biće ovako.

  7. Naučili smo šta je diskriminacija ali i tolerancija, jasno nam je da se neke stvari ne bi trebale dešavati ali ih doživljavamo kao podrazumjevane vrijednosti. Zašto je to tako i zašto ne reagujemo ne znam. Kao da sam život na nas djeluje poput tableta za uspavljivanje. Izgleda kao da nam je svejedno.

    1. Jasno nam je i znamo, ali se i dalje dešava. Nismo mi ni bolji ni gori od drugog sveta, samo se nekima tako može jer nema mehanizama koji bi kontrolisali i usmeravali. Stvar je u tome da niko ne odgovara zbog diskriminacije, sem ako nije godina nečega… pa se sva udruženja utrkuju da nas edukuju. Ni to nije loše da to ostane kao trajna tekovina, ali kad neko brine o pravima samo dok je finansijski motivisan… jeste opet vrsta diskriminacije – jer… danas me štitiš, a sutra kad me ostaviš na vetrometini… muke će biti još gore. Hvala na komentaru.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.