Drugi dan – o blogerskoj porodici, druženju, Pradi i još nekim životnim sitnicama

2. dan

Kažu da je najteže napisati drugu knjigu – a verovatno je tako i sa drugim danom u projektu. :)

Pošto smo na radnom raspustu – jer Uskrs je samo dečiji godišnji odmor dok mi i dalje radimo (trenutno pišem jedan projekat, i neke važne stvari za školu papirološki odrađujem, jer kad nema dece onda prosvetari rade sa papirima, ili fajlovima), no, htedoh reći da imam malo više vremena da pratim medije. I, tako, upratim  na televiziji neki miting podrške, kažu novinari da ne znaju ni ko je organizovao, niti koga tačno podržavaju, zna se da poržavaju Beograd na vodi – ali ono što je meni na trenutak privuklo pažnju bio je jedan transparent. Na njemu je pisalo – BORKO NOSI PRADU. Sad, ne znam da li je to dobro, jer ako je to bio miting podrške da li je to podrška Borku ili Pradi? Da li to znači da će i Prada da dođe u Beograd, ili da treba i mi da nosimo Pradu kad idemo na vodu? Čisto se zapitah… I verujem da će odgovor uskoro da dođe sam od sebe.

***

Danas su i Blagovesti. Kažu da danas treba započeti neki važan posao, krenuti u realizaciju nekog značajnog projekta, dobro je da studenti započnu pripremu ispita, a i ja već nekoliko dana čekam neke vesti, nadam se da će biti dobre. Pišem vam kad se dese.

***

Na jednom od statusa danas napisah da imam o čemu da pišem – a to nešto jesu blogerska prijateljstva i mesto blogova i blogera u mom životu. Ima jedan broj blogova koje redovno pratim, ima jedan broj koji takođe pratim, ali njih čitam recimo jednom nedeljno jer više vremena nemam. Ima i usputnih postova na blogovima koje neću verovatno redovno pratiti, ali koji u datom trenuku objave neki tekst koji mi promeni način razmišljanja, da informaciju, objasni nešto…

No, ovaj put sam htela da pišem o blogerima. Neki dan Olja Ka objavi da ide u svoj divni Perlez, a vi nemate pojma koliko romantično ovo mesto za mene, ja pomislih – ako me put samo navede na tu stranu, eto mene kod Olje. Nasmešim se na tu ideju i na tu misao koja je tako lagano i logično došla. U Karlovcima već imam svoju bazu – divnu kuću Sneškinu, čeka nas Majdanpek i porodica Zlatić, Niš i draga Negoslava, za Beograd ne brinem :) U Novom Sadu trenutno čekam kafu sa dragom Danijelom Gikić. Svi oni znaju da su pozivi uzajamni i da je naša kuća i njihova. I, dok sam danas razmišljala o predivnoj blogerskoj porodici, shvatim da blogovanje nema veze samo sa nama koji pišemo, već i sa našim porodicama – jer kad vas neko pozove u dom ili vi njega to je poziv u porodicu, tu smo svi uključeni. I to me opet odvuče koju deceniju unazad – sećate li se onih porodičnih časopisa u kojima su ljudi iz bivše Juge nudili kuću porodici iz drugog grada kao razmenu za odmor… Danas je to svetski projekat – Cauch surfing, a mi smo to imali još ihahaj. Ne bih o politici, nego o projektu zvanom Jugoslavija koji je u stvari bio Evropska Unija u malom – imali smo sve što oni danas imaju – zajednicu država, predsednika svake države (dobro, republike), glavnog u toj zajednici, zajedničku valutu… Imali smo škole u kojima je deci bilo nuđeno da se bave od šaha, fotografije, preko raznih sportova, organizacija manifestacija, likovnih radionica… i prosto niste mogli da ne nađete sebe. Sećam se svog razrednog, predavao je fizičko i bio je strog. Mnogo. I imao je običaj da lupa čvrge dečacima. Ali je zato i onog najproblematičnijeg uspevao da zainteresuje za sport i da on njih često napravi vrhunske takmičare. Jednom je tako jurio našeg, sad već pokojnog druga, kroz čitavu školu, pa se ovaj mangupski uzverao na krov škole, a razredni za njim – da mu pokaže da mu je stalo. I sve je nekako ličilo na moguće dok je razredni brinuo o Dejanu. Kasnije je Dejan pao razred i niko više nije u njemu video vrhunskog gimnastičara već samo problematično dete. I pušten je niz vodu. Tužna jedna priča i neću danas o njoj.

Sad će lagano ponoć, i vreme je da vam pre toga predam dan drugi. Šta je još obeležilo ovaj dan? Lepe sitnice – skuvala sam popečke od krompira, napisala projekat, blogovala, posetili smo kumove, dobila prelepu povratnu informaciju o cvetnim esencijama.

I, da – jedan predlog za drugare kuvar blogere – ima dosta recepata za hrono i ostale prilike – ali ko napravi dobar blog ili kategoriju hrana za dijabetičare biće hit. Ishrana za dijabetičare je korisna za sve one koji imaju bilo kakav problem sa variranjem šećera, dobra je i za dijete, to jest za promenu režima ishrane, pa bi to bilo veoma korisno i čitano.

I, da… nisam zaboravila – Negoslavin predivni tekst u kome spominje moju malenkost. A ja rastem od sreće kao kvasac :) Srce jeste najjače oružje ili šta Merima kaže o tome.
..

Završavam za večeras. Večeras bih vas sve podsetila na jedan film koji ste verovatno svi gledali, ali nema ozbiljnog prosvetnog radnika koji intimno ne sanja da dobije jednom ovakvu podršku.  I da se setimo još jednom čarobnog Robina Vilijamsa… Toliko od mene za večeras.