Dugo i strpljivo sam čekala ovu Negoslavinu priču. Ne mogu više da se setim trenutka kada se prvi put pojavila na mom blogu, ostavila komentar. Kasnije podelila prvi, drugi… tekst. Posle nekog vremena sam je u šali nazvala blogerskom majkom i da bi jednu takvu nagradu trebalo izmisliti zbog divnih ljudi poput nje. Mnogima od nas je dala vetar u leđa. Verovala u naše priče, nekad čak i više od nas. Dugo sam čekala da napiše ovu priču koju ćete uskoro čitati, i dugo se opirala. Iskreno, znala sam da neće od prve pristati. Ne voli da priča o sebi. I kad priča, dobar deo toga preskoči, onaj u kom bi ispalo da se hvali, a ne hvali se. Ja sam samo želela da dok piše oseti i sama svu lepotu koju tako neštedimice poklanja svima nama, otvara vrata svog bloga ne bi li nas u najlepšem svetlu prikazala svetu. Ponekad, dok čitam ta lepa blogerska gostovanja na Negoslavinom blogu, zamišljam te ljude, kao na prvom balu, lepo obučene, sređene i spremne da svetu pokažu svoje lepo lice. I niko nije zvezda na njenom blogu i svi su zvezde. Prema svima je ista – kao da nas prima u svoj dom, smešta na počasno mesto i sluša nas. Negoslava me je naučila ili motivisala da počnem da čitam priče na zaplanjskom govoru. Na fin način me je ubedila da samo malo budem upornija. I bila sam. Rezultat toga je da smo Negoslavinu knjigu uzeli kao deo školskog projekta za integrativnu nastavu. I mogu vam reći da sad jedno odeljenje jedva čeka da je upozna, da je nešto priupitaju :) da joj pokažu svoju prezentaciju. Tako je ona, ni ne znajući, ušla u jedan projekat Ministarstva prosvete kao primer dobre prakse. :) No, mnogo toga bih ja mogla da vam pišem, ali samo sam htela da mi Negoslava odgovori na neka pitanja, da ovaj put ona bude u toj svojoj predivnoj fotelji, da sada ona bude naša zvezda, i… da, da kažem hvala Leli, jer da nije bilo nje… ovo blogersko nebo bi bilo mnogo siromašnije. Čitavo jedno sazvežđe ne bi postojalo.
Ja blogerka? Ma daaaaaaaaaaaaaaaaj…
Na niškoj promociji moje prve knjige Lela Saković, najpre moja net a zatim stvarna prijateljica, ovako je počela svoj govor:
-
Kada sam Negoslavi predložila da pokrene blog, ona je odreagovala ovako: -Ja blogerka? Ma daaaaaaaj! (u sali smeh, ali ne veliki)
Kada je ipak pokrenula blog i kada je počela da piše priče na zaplanjskom dijalektu pa sam joj predložila da izda knjigu, ona je odreagovala ovako: – Ja knjigu? Ma daaaaaaaaaaaj! (u sali se već sve ori od smeha)
Srećom, nije nastavila, inače bi me naterala da pocrvenim da je ispričala kako sam putpuno isto odreagovala kada mi je na putu ka mestu gde je održavana promocija romana našeg Blogija – Dejana Zlatića elaborirala svoju treću „ideju“ za mene. Koja se meni već u startu učinila neostvarljivom, ma koliko bila lepa – baš kao i ove prve dve, odavno realizovane. Ali zato već I sama verujem u njene proročanske predloge i zamisli i priželjkujem da joj se i ova treća ostvari.
U stvari, ta moja prijateljica Lela je verovatno odličan poznavalac ljudi i ume da proceni njihove mogućnosti, ali i da ih motiviše i podstiče na ono čega se oni sami ne samo ne bi prihvatili, nego im ne bi ni palo na pamet.
I zašto ja sada tekst o blogovanju za moju (i dalje samo blog i net, zvanično, a po osećanjima i mnogo više od toga) prijateljicu Merimu počinjem ovako?
Zato što je važno u životu imati terača – pozitivnu, objektivnu, blagonaklonu, privrženu a realnu osobu, koja će vam udahnuti vetar u leđa onda kada i u hodu osećate zastajkivanje, a tek let vam nije ni na kraju pameti!
Zato što u ovom svetu zatrovanom pakošću, zavišću, ljubomorom, zlim svim i svačim, valja ukazati na to da ima ljudi poput moje Lele, koji ono dobro viđeno u nekome žele da izvuku iz njega i postave ga na pravo mesto!
Zato i ja, možda baš po onom predlogu profesora Jerotića o širenju krugova dobrote, za koji sam mnogo kasnije čula, nastojim da svakom blogeru u kojem osetim bar zrnce lepote i dobrote, udahnem malo tog vetra kojim je Lela mene nadahnjivala. Naravno da nismo svi isti i da ne zaslužuju svi istu pohvalu i naravno da su nam i ukusi različiti i ne mora da je lepo i dobro drugome ono što meni jeste. Ali, svako ko je krenuo na taj lepi put blogovanja zaslužuje da mu se pomogne– nekome ukazivanjem na misaonu ili gramatičku grešku, na potencijale teme koju je tek otvorio, na mogućnosti koje pruža ugrađivanje dugmenceta za lajkovanje ili šerovanje, na grešku u koracima prilikom obraćanja starijim blogerima, na predusretljivost starijih blogera kada ima neki problem…(uostalom, I sama sam zahvalna svima onima koji mi ukažu na moje greške, a pravim ih, onoliko) .
Nedavno sam ispod tek objavljenog teksta koji će kasnije doživeti čitanost od 10.000 napisala samo „za desetku“, zbog smelosti da lajkujem škakljivi tekst koji kao da niko nije čitao dobila sam jedno veliko „hvala“, a davno sam jednu blog-drugaricu zamolila da me više ne pominje u svojim tekstovima kao osobu koja je spasila njen blog od gašenja time što ga je „otkrila“ srpskoj čitalačkoj publici, jer sam u nekim komentarima povodom toga osetila neprimerene tonove. Nije mi teško da onome ko me pita za bilo koji savet oko pisanja, preciznosti rečenice, definisanja onoga što želi da kaže (a da ja to znam), kao najbolji način pomoći izredigujem neki već gotov tekst. Mislim, tako se najbolje pokaže ono što treba pokazati. Onda porastem do neba, kada kasnije tom blogeru budu upućeni komentari kako je mnogo napredovao u poslednje vreme.
Ja sam od onih blogera koji ne kriju koliko ih raduje čitanost sopstvenog bloga. I upravo zbog te radosti koju mi pružaju posećenost bloga, komentari čitalaca, njihove poruke mejlom ili u inboksu na Fejsbuku, šerovanja i lajkovanja, koje ne tražim ali mi pružaju neizmerno zadovoljstvo, ja nastojim i da ukažem na tekstove onih blogera za koje se u mom blogerskom okruženju ne zna ili se manje zna.
Svako zaslužuje šansu, a od njega samog zavisi koliko će je opravdati.
Iz svega rečenog, bar se meni čini, lako se da zaključiti koliko sam ja dobila od blogovanja.
Da rezimiram:
-
poznanstvo sa nekim divnim, lepim, dobrim, pametnim… ljudima, blogerima i čitaocima blogova, virtuelno ili stvarno, svejedno,
-
dva zapažena i čitana bloga, jedan na sve teme, drugi malo specifičniji, literarnijeg karaktera,
-
posećenost od skoro 720.000 na jednom i 110.000 na drugom blogu
-
prvu izdatu knjigu i drugu koja se piše,
-
status predusretljivog i dobronamernog blogera kojem se može obratiti svako, ako ne za odgovor na pitanje i pomoć u rešavanju konkretnog problema, ono bar za „ime“ onoga ko ume taj problem da reši,
-
osećanje da u svakom gradu u okruženju, u skoro svakoj zemlji, postoji bar jedna osoba kojoj se mogu obratiti ako ustreba,
-
status pouzdane i osobe od poverenja kojoj „sam rekla i ono što drugima ne bih“, kako skoro reče jedna moja sagovornica,
-
status blogera kojem se veruje i kojem se ljudi obraćaju onda kada novine neće da pišu na neku temu,
-
neizmerno lepo osećanje kada vam ljudi kažu da ste uticali na to da nauče i saznaju za mnogo toga što inače ne bi ni čuli- svejedno da li je u pitanju kuvanje prebranca, pravljenje proje, pletenje šala, potreba da se povede više računa o sebi i prestane sa deljenjem empatija i emocionalnim vampirima ili upoznavanje sa mnogim kvalitetnim ljudima koji nezapaženo prolaze kraj nas,
-
isto takvo osećanje kada vam čitaoci blogova otkriju kako ste im svojim tekstovima pomogli u nekim važnim životnim situacijama, kada su zalud tražili odgovore na neka bolna pitanja,
-
spoznaju činjenice koliko je ljudi spremno da vam pruži ne samo virtuelnu, već I stvarnu podršku, kada vas napadnu oni kojima se ne sviđa neko vaše mišljenje, što naravno ne koristim, ali je lepo znati
-
…
-
…
Verovali ili ne, sve ono što mi se dešava-lo u vezi sa blogovanjem je toliko pozitivno, optimistično, podsticajno, dragoceno i lepo, da sam i neke manje lepe sitnice odmah zaboravila.
Najveća dobit od te strane blogovanja za mene jeste to što sam, ovako plahovita kakvu me Bog dao, naučila da budem strpljiva do te mere da mi drugari-blogeri javno čestitaju na tome kako se kao administrator u grupi Blogeri nosim sa nekima koji bi da svima nama nameću neke svoje isčašene principe, iskvarene modele ponašanja, pogrešne stavove… I to, što sam postala dovoljno asertivna da onoga za koga procenim da svaku lepu reč i prijateljski savet baca u blato, sve da bi bilo po njegovom a ne po želji većine, bez imalo dileme obrišem sa spiska članova grupe. Bar dok ne shvati da se ne može glavom kroz zid i da u kolektiv može jedino ako poštuje njegove članove.
Mnogi prognoziraju skoro nestajanje bloga u vidu današnje forme izražavanja nečijih stavova, misli, ideja, znanja i umeća. Drugi negiraju takvu opasnost. Kako god, sve dok blog postoji a ja imam šta da kažem, blogovanje će biti moja svakodnevica.
Ovo ne znači da sam prečula savete izuzetno dobronamernih ljudi da se manem blogovanja i posvetim se isključivo pisanju knjiga. Svima njima sam zahvalna do neba i ta podrška mi jako mnogo znači. Ali držim da oni samo nisu osetili strast blogovanja I da stoga podozrivo gledaju na ovu aktivnost I misle da je dangubljenje.
No, shvatajući I to koliko su u pravu svi oni koji ukazuju na moje prečesto objavljivanje blogopostova I na opasnost da ću dosaditi čitaocima, kanim se da uskoro preuredim svoje blogove, proredim sopstveno oglašavanje na njima (ali uvek ima divnih ljudi koji odlično pišu I prihvataju da budu gosti-blogeri) I konačno se ozbiljnije posvetim pisanju- najpre moje “sledeće knjige”, kako me je obavezala moja Lela s početka ovog teksta, a zatim I neke “druge sledeće” knjige.
A svega toga ne bi bilo, verujte mi, da nisam poslušala moju Lelu I da nisam pokrenula prvi blog…
0
Leave a Reply