priča o SVEmiru i NEmiru, tortama i još nekim sitnicama

pisanje

Prođe drugi, prođe i sreda, prođe 8. april. Sutra je rođendan mojoj mami. Našoj mami. Prekosutra je Sinišin rođendan. Što nas opet vraća do kuvanja, to jest pečenja. Čik pogodite ko pravi kolače? Prve dve godine našeg zajedničkog života uredno sam naručivala torte. Treće reših da pravim sama. Kad znaju drugi, a što ne bih umela i ja? Ili je stvar u tome da sam se malo opustila i shvatila da ljubav prema slatkom prevazilazi estetski momenat? :) Jer, suštinski to i jeste glavni problem – ja imam prilično malo strpljenja za uputstva, za doze, za tačnu količinu. Nemam onaj dar da pažljivo sklapam stvari – da lepo poređam sloj po sloj, da nanesem glazuru precizno, da išaram. Ja uvek negde trčkaram, idem unapred, skakućem. Jedino sam ovde, jedino sam kad su reči u pitanju strpljiva. I tu sam u stanju da menjam, doterujem, brišem, rušim i idem ispočetka. Jedino odavde ne skačem.

Bila sam danas nekim poslom do grada. Koliko sam morala to da obavim, toliko mi je trebalo da smirim misli, da saberem i stavim na pravo mesto. A grad prilično pust. Šalteri prazni. Gradska kuća bez redova. Ljudi po ulicama kao bockalice – tek poneko. Na Trgu kod Miletića uskršnji vašar. Volim ta mesta kad se okupe svi oni koji nešto lepo rukama rade. Od sapuna, do tašni, kobasica i kolača, cveća i predivnih rukotvorina od drveta. I opet se vraćam na taj rad – kad oslobodiš misao, a zaposliš ruke. Nije ni čudo što su ljudi na selu, ljudi koji rade zemlju mudri i stabilni poput te iste zemlje. Dok špartaš, prevrćeš, oreš, seješ – traktorom ili ručno ti imaš sve vreme ovog sveta da sabereš, oduzmeš i shvatiš koliko si mali među zvezdama, koliko si samo tren u svemiru, a koliko opet i ti i taj isti svemir utičete jedni na druge. Može da bude SVE mir ili može da bude NE mir. I to je čitava filosofija života. Biti ili ne biti. Mir ili ne. Mir u svetu i mir u nama. Jedinstvo mesta, vremena i radnje. Ili negacija svega toga. Nema trećeg. Ima samo nekog raskršća, ono kad zastaneš pa misliš na koju se privoleti stranu. I opet možeš samo u SVE ili NE. I u tim trenucima sve izgleda tako jednostavno i lako.

Mislim dalje – o frazama kako jedni druge razumemo, shvatamo, podržavamo. I mislim – kako su to zablude – jer niko ne može u tuđe cipele, i ne može u potpunosti razumeti, shvatiti, a samim tim, ni podržati nečiju sreću ili nesreću. Ništa nije isto i niko od nas stvari ne doživljava na isti način. Nebo i zemlja su spojeni šavom i jedini kamen je onaj nad glavom – kako kaže Đole. Svi smo mi od istog satkani, i na isti način zašivani, i sve nas čeka kraj, to je ono što nam je zajedničko. Neko bi rekao – kakav mi je to svet ako me niko ne razume? Da li je sve laž? Ja bih rekla da nije, samo treba da naučimo da ne očekujemo od drugih mnogo, da ne očekujemo ono što nekad ni sebi ne mogu da pruže. Da ne upadamo u samosažaljenje jer to je rupa bez dna. Kad tamo uklizite teško je čupati. Nije džabe naš narod pun pametnih izreka poput U SE I U SVOJE KLJUSE. Pa u laganom ritmu. Negde ćemo već stići. Tako i ja završih svoju šetnju i fizičku i mentalnu.

Danas sam dobila dugoočekivanu priču, od svoje gošće na blogu. Znala sam da to mora biti lepa i topla pripovest, znala sam da u njoj neće biti ni jedne gorke reči ni jedna loše misli, znala sam da u njoj živi jedno razigrano devojče koje tka prstima reči, ali i vunicu, i kuvarancije i sve ostalo. No, ono što sam ja od nje dobila jeste priča o tome kako se šire krugovi dobrote. Objavih priču i čekam da svi oni koji je vole koliko i ja pročitaju i osete i tu njenu stranu. Ime neću ovde da joj spominjem. Ko uđe na link saznaće, ko ne uđe, ostaće blažen u neznanju. :)

Još koju reč pred kraj današnjeg dana. Večeras se spremam da počnem da čitam knjigu Zbogom, Banijo moja – Steva Metikoša. Kad mi je knjiga stigla, i kad sam je otpakovala prvo me je dočekala predivna posveta čoveka kojeg nikad nisam videla, čije ništa do tog časa pročitala nisam, ali koji je napisao ono što mu je na srcu. I preporuka je bio Oblogovani – u njegov ukus verujem. I preporuka je to što je kolega prosvetar, profesor književnosti. Ali najveća je upravo ta – što je skupio snage da napiše nešto zbog čega bih uvek i iznova samo u nemoći mogla da sednem i plačem, mada iskreno nikog u tim krajevima nemam, niko mi odande nije došao i ne znam, jesam li nekad slučajno tuda prošla. Sećam se, tog leta… vozila sam moj plavi „Poni“ bicikl, i taman kad je trebalo da skrenem kod nekadašnjeg Norka u Jevrejsku ulicu – vidim traktor jedan, drugi, treći. Osetih tugu, ogromnu u tom ćutanju, imam utisak da se čak ni motori tih traktora nisu čuli, da je grad čitav na trenutak izgubio ton – znate – kad gledate film a zvuka nema. Samo čitate sa lica. A na ovim licima je bilo toliko bola da se ja više ničeg ne sećam. I zato smatram velikom hrabrošću uroniti u sebe i izneti na svetlost dana ličnu bol.

Kad smo kod bola – još samo ovo da vam kažem – najtužnija scena u domaćem filmu ili barem jedna od 3 jeste ona kad Nikola Kojo u „Lepa sela, lepo gore“ ustane i zapleše uz Indekse – jer je prvi put uz tu pesmu plesao sa devojkom… To mu dođe kao status – neke stvari nemaju cenu – ili neki trenuci su vanvremenski i za neke stvari čovek čak i nerazumno gine. A, svako u nekom trenu ode. Samo neki svesnije biraju taj tren.

https://youtu.be/auPzLiMJ2RI

 Ako neko od vas ima tekst Vanje Bulića objavljen u nekadašnjoj „Dugi“, volela bih da mi prosledi.

Preporuka, danas, na naviđeno knjiga S. Metikoša – Zbogom, Banijo moja…

Preporuka na viđeno – Lepa sela lepo gore.

Nije život uvek sladak. Treba nekad zaroniti u dubine da bismo nakon izranjanja videli nebo.

Bloger, predavač, floriterapeut

Comments (2)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.