Danas osvanu tekst Negoslave Stanojević o jednoj zanimljivoj temi. Kako posmatramo svet oko nas? Krizna vremena traže od čoveka da na trenutak sedne, promisli, sabere se i presabere. Gde sam, šta radim, šta bih mogao da radim, koje su moje najjače strane, na koga mogu da se oslonim… Nisam strateg i ne bih da idem u polje na kom nisam baš merodavna da delim savete. Iskreno, savete treba deliti samo kad neko to od nas baš zatraži, tako da ne bih volela ni da se moji postovi shvate kao savetodavni. Više kao plavušino pročešljavanje.
No, o čemu htedoh da kažem nekoliko reči. Da. O tome kako svako od nas stvari posmatra iz svog ugla, a čovek sateran u ugao je sam i nije mu lako. U stvari, misli kako nikom kao njemu nije i da ga niko ne razume. Da mu je muka najteža. Već sam pisala o tome da li čovek ima eksluzivno pravo na muku i bol, i mišljenja sam da u jednom životnom periodu gubimo pravo na taj ekskluzivitet. I kako god to pojednostavljeno zvučalo, to je znak odrastanja – sagledati svoje mesto u svetu, sagledati i videti šta se oko nas dešava i izaći iz čarobnog kruga samosažaljenja.
Izašavši na crtu životu i shvatajući dešavanja kao izazov mi postajemo jači i postajemo svesni lične snage i mogućnosti. Postajemo neko ko život živi, otvoreno, osluškujući druge i poštujući sebe. Izašavši na crtu odbacujemo plašt žrtve, otvaramo oči i uši. Osluškujemo. Čujemo da i drugi imaju svoje izazove. Posmatramo kako se oni nose sa njima. Shvatimo da sastavljajući dva izazova – da, dobro ste pročitali, sastavljajući ih, ne predajući ih drugom, poput tereta, možda možemo da napravimo nešto dobro.
Pre dve godine smo pravili grupe JA OVO UMEM DA RADIM. Priča je bila dobra, tj. ja i danas smatram da je dobra, samo još nismo sazreli da shvatimo benefite iste. Svako od nas ume nešto da radi. I svako smatra da je njegov rad najbolji i najdragoceniji. I slažem se. I sve je to dobro dok drugima ne počnemo nametati da je naše pored svega toga i najpotrebnije. Nije dobro kad drugima počnemo nametati pod MORA SE imati, kupiti, voleti samo ono što ja umem da radim.
Čitaoci mog bloga znaju da se bavim floriterapijom. Završila sam obuku, praktikujem je, biće dve godine, imam sasvim dobre rezultate u radu sa ljudima, smatram da je terapija cvetnim esencijama izuzetno dobra terapija izbora u radu na sebi, u rešavanju izazova, tegoba, u unapređivanju sebe i svojih mogućnosti, u rešavanju problema sa tremom, strahom, nesanicom, učenjem, mucanjem (ali sve ovo možete pročitati i na mom drugom blogu – Cvetna terapija, koji pišem zajedno sa Marijom Radojković). E, sad zašto sam ovo napisala? Zato što je ovo granica do koje smatram da treba svoje prijatelje i čitaoce da izlažem (u svakodnevnom razgovoru i to kad me neko pita). Smatram, zaista smatram da je potrebno raditi na sebi, rešavati svoje izazove, ali poštujem pravo izbora svakog čitaoca i prijatelja da se odluči da li mu je korisno i potrebno ono što ja umem da radim. Hvala svima koji to jesu, i hvala svima onima koji nisu. Svako ima svoj dobar razlog i poštujem. Moj svet se ne bi popravio ako bih nagovarala, gurala i turala u ruke ljudima ono što ne žele. Moj svet bi na svega nekoliko dana bio „jači“ ali bih na duge staze mnogo toga izgubila. A to nije cilj. Svaki korak ima svoj razlog i sve se uklopi onako kako treba i kad treba. Da i moj svet bude jak i da sačuvam prijatelje.
I, da, kakve sve to veze ima sa grupom JA OVO UMEM DA RADIM. Držaću se onog što ja umem da radim – recimo da neko želi da radi na sebi, a ja mu nudim to svoje znanje. Taj neko, recimo, pravi torte. Ili je napravio zimnicu. Ili ume da šije. Svako od nas zna vrednost ili cenu onoga što da radi – i eto, razmenimo svoja znanja, svako uloži svoje umeće i obogati i iskustvo ali i svoj dom. Vrednost nije samo novac. Jer i novac menjamo za nešto – za robu, za informaciju, za uslugu. Svako menja za ono što mu je potrebno.
Jedno vreme, dok sam imala malo drugačiji pogled na svet, pristajala sam da uzmem, kupim, čujem, vidim i ono što mi apsolutno ne treba i što me je samo opterećivalo jer nisam umela da nažem ne. Bila sam prilično nezadovoljna, neke ljude sam počela da izbegavam, neke ulice da zaobilazim jer mi je to bilo lakše. Tako se činilo. Onda sam shvatila da je to jedan od mojih izazova, da su ti ljudi u mom životu da bih gradila svoj stav i izborila se za svoje potrebe i odbacila ono što mi nikako ne treba.
Dobre stvari se vrate na dobar način. Mi ne možemo uticati na koji i ne možemo birati vreme i mesto na koji će nam se vratiti ono što mislimo i što poželimo. Ono što mi možemo uraditi jeste da radimo na sebi. Da budemo kreativni, da dopustimo energiji da bez zastoja kruži ovim univerzumom čiji smo mi predivni deo. Mi smo celina i deo. I kao deo opet činimo predivnu celinu. I baš zbog toga što nismo sami i što nismo izdvojene jedinke treba da pustimo da dobra energija kruži kroz nas jer, kako nije dobro da u sebi pravimo blokade, tako ni u socijalnom miljeu nije dobro biti klip. Ako se odupiremo dobroti i čistoj sili ona će naći način da zaobiđe prepreku i nastavi svoj tok.
Možete i ovako i onako. Sve je u dvojnosti. Možete biti deo divne i beskonačne sile koja pokreće svet, možete biti i klip koji blokirajući tok blokira i samog sebe izolujući se od sveta. Ne možete biti biti na oba dela u isto vreme. Ali, možete odlučiti na koju ćete stranu. Izbor je samo vaš. I da, želela bih, ovako javno, da se zahvalim Jeleni Pantić – danas sam shvatila koliko je ta devojka inspirativna i koliko su njeno pisanje i njen životni put nesvesno (sve do danas popodne, kad mi je samo kliknulo) otvorili neke puteve.
I, da, za dan dva ću vas obavestiti o jednoj lepoj stvari koja je takođe kliknula danas, ali svoje korene ima u strpljivom i laganom radu i usmerenosti ka cilju. Do tada, ovo bi bilo još jedno plavušino pročešljavanje…
0
Leave a Reply