Odu tako, u neka jutra ili tihe dnevne sate oni koje smo mnogo voleli. Odu, ne kažu doviđenja, ne kažu ni zbogom. Najčešće u zraku ostanu neke reči bez mnogo logike. Odu ne obazirući se mnogo na vapaje koji će ih pratiti – i pitanja O, zašto i kako… i kako dalje… i što ti ne rekoh... Odlaze jer znaju da nije za uvek. Niti njihov odlazak, niti naš ostanak. I nema tu velikih tajni niti mudrosti. Zapamćen osmeh, poneka neispunjena želja, premotavanje filma zvanog poslednji razgovori – izvlačenje neke poruke. A retko je u tim rečima ima.
Ima je u delima. U dodiru ruke. U poljupcu. U pokušaju da nas udalje, ako je to moguće. Poslednji sebični čin. Otići na miru. Ili poslednja velikodušnost ako znaju da smo dovoljno jaki da ih iz zagrljaja pustimo.
Nekada ni sami nisu svesni da su s jednog puta krenuli na drugi. Nagli prekid filma. Dug put do druge strane. Možda pamtimo – dodaj mi, donesi mi, čujemo se kasnije… vidimo se sutra… Nedovršeni fragmenti…
Pa nam ostaju snovi
Malo pre slušam Šerbedžiju, tražeći neki stih o ljubavi… Slušam mnogo puta slušanu Mnoge smo i mnogo voljeli, i prvi put, posle, eto, 10 godina začuh… a slušala sam… ali, valjda spremna bila nisam za:
dubok je san prokope, a plitka je java
mirno spavaj Slobodane, sve je mračnije…
Kucnu nam na prozor snova. Dođu i u početku ništa ne govore. Samo se osmehnu. Budu u masi ljudi. Budu među mnogima da se ne uplašimo i ne ostanemo nasamo jer je druga strana za nas često strašna. Ono što prepoznamo jeste toplina u očima. Prepoznamo nekad i zapitanost – jer ni oni u početku na svoju stranu naviknuti nisu. Sećam se, kako su me u početku ti snovi plašili. Pa mi mama rekla da palim noću jedno svetlo koje će pokazati put… I radila sam to.
Vremenom susreti ne budu više strašni, ali je emocija uvek jaka. Vremenom nam se počnu i obraćati. Navrate tako u naše snove i ispričaju nešto, što mnogo veze nema ni s onim ni s ovim životom, ali kažu nešto, bez želje da im odgovorimo. Ne pružaju ruke, ne dodaju nam ništa. Samo dođu da ih vidimo. Nekad nastavimo san, a nekad nas sve to toliko ponese da satima ili čak danima ne možemo da se smirimo.
Zašto dolaze u pozni čas
Da nam kažu da su dobro. Da nam očiste dušu i pomognu da razrešimo neku dilemu. Neki dragi se nikada ne pojave u snovima. Više vole da nam daju znake – onako usput – kroz neki miris, ukus, kroz rečenicu u knjizi. Slučajno nađemo poruku, fotografija ispadne ni od kud. Samo da nam se jave. Drugi se opet pojavljuju baš kroz snove.
Oni koji su nas voleli za života, vole nas i u snovima
Dođu da nas podrže, da nam kažu da su ponosni na nas, da nam najave neke lepe vesti. Oni su bili uz nas u svakoj situaciji – i dalje su uz nas, samo se ne javljaju svaki čas jer bi time obesmislili poruke. Njihov osmeh i reči su tu da nas podrže, uteše, pohvale, kažu da će sve biti u redu. Da nam skinu neko breme s pleća. Da duhovno podele nešto što su i za života delili s nama.
Dogovori pod dudom
Tamo ja vidim sve drage. Pod jednim velikim nebeskim. Oni su naši anđeli i čuvaju nas i s vremena na vreme se dogovore na neko od njih dođe da nam poruči nešto. Ponekad da nas zagolicaju po duši ne bismo li s nje skinuli taloge onog što nas možda mesecima pritiska a ne umemo sami da skinemo. Onda oni percetom zagolicaju ispod rebara nežno ali dovoljno da pokrenu čišćenje duše. Pa plačemo, a oni se smeše. Jer vide kako se sloj po sloj onog što je stiskalo poput prašine razleće.
Nekad dođu da nam prenesu savet, nekad neku mudroliju, a nekad samo da nas podsete na to koliko je život lep. Oni su naša podrška i podsetnik. Na lepotu i prolaznost. Na ljubav, na blagoslov što smo jedan deo puta zajedno išli. Nekad nas podsete da čuvamo sebe i one oko sebe. Da budemo dobri i nežni.
Podsećaju na krhkost i snagu. Na to da smo u odnosu na njihovo vreme samo zrnce u Svemiru… i da svaki tren koji nam je dat proživimo najbolje što možemo.
I da ćemo jednog dana mi biti nečiji utešni osmeh.
Leave a Reply