Dan prvi

Opet postavljam sebe u izazov

Svakog utorka i petka po tekst na blogu – dok ne dođem do 26. Zašto taj broj? Ne znam. Zašto sam u izazovu – znam. Zaglavila sam se, nije ni stvar nedostatka inspiracije već sam počela da odbacujem priče. Ispričam ih u glavi i odbacim. Kad se tako nešto dešava – znam da se nešto menja i da treba toda osvestim sebi. I biće mi lakše ako budem podelila s vama svoja promišljanja.

Možda je još neko od vas na putu svlačenja čaure, možda se još neko od vas u ovom trenutku pita u kom pravcu, kuda, kako. Možda je još neko od vas u dilemi da li je na dobrom putu. Ako ste se našli barem u jednoj od ovih dilema – putujte sa mnom i delite svoja iskustva. Ako niste, budite posmatrač koji može da svojim iskustvom, promišljanjem doprinese da osvetlim sledeću etapu svog puta.

Nekim se knjigama moramo vratiti

Ovih dana reklamiraju film „Koliba“ i, eto nema slučajnosti, otvori kutiju s pitanjem zvanim – šta kad znamo da je kraj? Naime, za svoj 40. rođendan dobih na poklon ovu knjigu. Bila je veliki hit, verovatno se i sami sećate s kojom pompom je najavljivana a kasnije i prodavana.

Lično nikad nisam ljubitelj onog o čemu se mnogo priča, a tada mi pogotovo knjiga s temom smrti nije bila ni na kraj pameti. Ali, dobih je na poklon. I počeh da je čitam. I ostavih je vrlo brzo. Kao što sam ostavljala i druge knjige ili filmove koji su imali ikakve veze s ovom temom.

Naime, godinu dana pre toga me je napustio suprug. Bez reči. Tiho. Bez grča. Samo je otišao. Nismo stigli ništa da kažemo jedno drugom. Ono što je utešno jeste sve vreme pre toga provedeno u miru i poslednji noćni pozdrav.

I zaboravih ja na knjigu, povratih se u normalu i u zimu 2011.  draga prijateljica me upita da li bih bila voljna da pričam sa ženom kojoj je pre nekoliko meseci preminuo supružnik. Ja rekoh da – sve misleći možda ženi treba uteha i topla reč. No, žena koju sam tog dana upoznala je ona vrsta osobe koju bi trebalo svi, barem jednom u životu da upoznamo. I to onda kad smo  onoj dobroj fazi, kad su svi oko nas dobro i kad smo mi dobro, da bismo mogli da razumemo njenu priču. Bez straha i bez mnogo pitanja.

I poče ona da priča. Oboma to nije bio prvi brak. Ona nije imala dece. On je imao iz prvog braka.Njih dvoje su bili izuzetno posvećeni jedno drugom. Onda su se jednog dana suočili s činjenicom da on odlazi i da nema načina da se više išta učini. Samo da se čeka kraj. Usput, upita me ona, da li sam pročitala „Kolibu“. Rekoh da nisam. Reče, mi da pročitam drugi deo knjige – jer je njima dvoma mnogo pomogla. Obećah joj da hoću, i sada sebi obećavam da ću se ponovo vratiti tim poslednjim stranicama i da ću pogledati i film.

Šta je htela da mi kaže

Šta je bila poenta njene priče? Bila je ta da su se zajedno pripremali za njegov odlazak. Pričali o smrti, zahvaljujući se na svim trenucima koje su zajedno proveli, na svemu onome što su uradili, opraštajući sebi sve ono što nisu stigli da urade. Prolazila je s njim sve detalje njegovog života, sve ono što se uradio, postigao, dao, primio. Prisetio se i svih trenutaka sa svojom ćerkom (jer on je imao nju iz prvog braka). 

Upitah je – zar joj nije bilo isuviše teško da prođe kroz sve to? Rekla mi je da nije. Da su ti trenuci dali onaj završni delić krugu zvanom sveta tajna braka. Ona je u tim trenucima videla i smisao njihove veze i svoju ulogu u njegovom životu i lekciju koju je ona trebalo da nauči.

Ona je bila ta koja je, hajde da to pesnički kažemo, pripremala njegovu dušu da se preseli u drugu dimenziju (ako ne verujete, vaše pravo), oslobodila ga straha od plovidbe, očistila ga svih taloga krivnje, tuge, straha i kad je došlo vreme, pozdravila se s njim i dala mu blagoslov da ode. Miran. Da ne luta. 

Šta je ona dobila time

Ona je opet imala priliku da se pripremi, da kroz njegov odlazak razume smrt iz prve ruke, da jednog dana, kad dođe njen trenutak ode bez straha, a u međuvremenu je njena misija da ljudima prenese poruku. Svako od vas bi njenu priču shvatio na svoj način. Ili o njoj više ne bi ni razmišljao. Kao što nisam ni ja nisam do pre neki dan kad mi se ova tema, što zbog Vaskrsa, što zbog toga što postoji jedna osoba koju znam i  koja je blizu tome da otplovi.

Svi priželjkuju da kad trenutak dođe sve bude brzo i jednostavno. No, ne ide uvek tako. Dok god postoji i najmanji zračak da se stvari mogu okrenuti u smeru zvanom život treba ići u tom pravcu.

No, onog časa kada i putnik i oni koji ga prate postanu svesni da se putovanje više ne može odlagati – mislim da treba iskoristiti trenutke koji su nam dati u tom međuprostoru – nazovimo ga pristanište, predvorje… kako god – i posvetiti se duši. Reći sve ono što mislimo da treba da kažemo, pričati, dati svu nežnost koju imamo u sebi, milovati rečima, rukama, rasplitati konce koji nas vezuju, brisati osećaj krivice, puštati putnika da ode. Dati mu do znanja da odlazi voljen i bez ikakvog tereta. Reći sve dok možemo i imamo kome. 

Ispričaću vam priču o pripremama za put moje bake.

Poslednje godine svog života provela je sama. Po svom izboru. Deca su odlazila svakog vikenda da joj pomognu, skuvaju, donesu, operu… ali preko nedelje je živela parče života posvećeno samo njoj. Deca odrasla, deka otišao – i blesavo zvuči, prvi put u životu je imala trenutke samo za sebe. Kao dete je počela da radi – bila je jedna od kućnih pomoćnica u bogatoj jevreskoj porodici. Tamo je i živela dok se nije udala za dedu. Onda je odgajila troje dece. Brinula o majci, čuvala godinama mene… Svaki njen trenutak je uvek nekome pripadao. Sve do tih nekoliko godinam na kraju.

I onda je jednog dana, ne znam kako, i ne znam šta joj se to ukazalo, rešila da je vreme da ode. Legla je u krevet zatvorila oči i nije više pričala ni sa kim. Seoski lekar koji je lečio i nju i dedu je došao i rekao mami i ujaku da ne treba da je vode u bolnicu, da ne treba da rade ništa što bi je uznemirilo na njenom putu već da to vreme iskoriste da se pripreme. Dobri doktor je predvideo njen odlazak skoro u minut tačno. Rekao je da će on sa svoje strane uraditi sve da ode dostojanstveno kako je i živela, a da se oni potrude da je puste da ode. Bilo je teško prihvatiti da neko koga beskrajno volite ne želi više da živi. Prva misao je uvek sebična i lična. Teško je shvatiti da neko može sam od sebe da reši da ode. Ali kad smo prihvatili, ostalo je vreme da se oprostimo, ko god je gde od nas bio i da u sebi sačuvamo sve ono što nam je dala i da je ispratimo s ljubavlju i toplinom. Da je pustimo da putuje. Ne nedostaje nam manje, ali nema nedorečenog.

Zaključak dana:

Nije mi namera da vas rastužim. Želela sam da sebi odgovorim na jedno pitanje – i pišući vam – dobih odgovor. Kad dođe vreme za odlazak bilo bi dobro da da odemo bez tereta. Da odemo spokojni i sa činjenicom da je naš život imao smisao. Da smo voleli i bili voljeni. Da smo davali i da smo umeli da primimo.

Da smo u nečiji život uneli radost i da je neko u naš život uneo istu tu lepotu. Da smo bili srećni i da smo živeli svaki trenutak. Da se ne kajemo i da oprostimo drugima ali i da primimo oproštaj od njih.

Isto tako, dok ne dođe naš trenutak, treba da brinemo o dušama onih koji odlaze od nas.

I, ako ovu priču proširimo na čitav život – svaki dan treba da bude ispunjen. Svako oseća svoju svrhu i treba da živi u skladu sa njom. A jedni prema drugima treba da budemo nežni, puni ljubavi, razumevanja i opraštanja – jer nekad imamo priliku da se spremimo, a nekad neko ode brzo, tiho i bez pozdrava – i tada je naša uteha i blagoslov upravo u svim onim sitnicama koje smo jedni drugom davali i u svim nežnostima koje smo razmenili, svemu onome što smo jedno drugo naučili, što smo oprostili, što je obogatilo naš svet. 

Ako znate nekog kome bi ova skica iz života značila, podelite.