Pozitivno odrastanje

Kako škola može postati mesto koje nas motiviše

Pre neki dan sam nfotka11apisala tekst na temu kako da pokrenemo mlade da budu kreativni. Ono što nisam spomenula, jeste da u medijskom pokretanju, pored moje malenkosti, učestvuju Danijela Pop-Jovanov (profesorka engleskog jezika), Ljiljana Maletin Vojvodić (profesorka književnosti) i Srđan Damnjanović (profesor filozofije). Naravno,većina  mojih kolega na svoj način motiviše mlade, ali meni je zanimljivo da vam pišem o našem iskustvu. 

Danas nastavljam priču jer smo i mi nastavili sa pokretanjem naše dece. Povodom 225 godina postojanja Karlovačke gimnazije, raspisali smo konkurs za najbolju fotografiju i glasanje za fotografije je u toku. Tokom marta ćemo imati još nekoliko važnih aktivnosti – a sve u cilju da pokrenemo mlade i da im pokažemo koliko su važni i kako se njihov trud isplati.

Neko bi rfotka13ekao čemu sve ovo? 

Često od mladih možete čuti – a da li je ovo za ocenu? Ili, da li će to biti na kontrolnom ili pismenom. I zapitate se – da li je cilj školovanja SAMO dobiti ocenu i naučiti ono što će vas neko pitati. Mnogi će reći da jeste. A mi ćemo vam reći da nije, kao što će vam i naši učenici to potvrditi. Naravno da su ocene važne, ali ako prođete kroz čitav proces školovanja samo skupljajući ocene i radeći ono što se mora, onda je vaše odrastanje bilo pomalo šturo i svedeno na jedan jedini cilj – da vam u knjižici budu upisane dobre ocene.

Opet će se neko pitati – pa zar to nije jedino važno?

Naše mišljenje je da nije. Jednog dana ćete zaboraviti svoje ocene, i niko vas više neće pitati kakav ste uspeh imali u školi. I kad to zaboravite, ostaće vam prazno mesto tamo gde bi trebalo da budu uspomene iz škole. Opet će neko reći – pa šta ima da se sećam škole – i ima pravo da tako razmišlja. Ali, ima i nas koji se svog školovanja sećamo s osmehom, sećamo se svih onih divnih trenutfotka12aka u kojima smo stekli veštine koje nam i danas pomažu da budemo ovo što jesmo.

Da budemo kreativni.

Da razumemo druge kao što je i nas nekad neko razumeo.

Da želimo da pomognemo mladima da otkriju i razviju svoje talente i umeća.

Da se ne pitamo uvek da li je to za ocenu (danas za bodove ili novac).

Da se radujemo svakoj novoj stvari koju naučimo.

Da i dalje sanjamo i živimo kreativno, maštovito, često van klišea.

Da želimo da i svoje učenike naučimo da postoji i nešto van propisanog gradiva, tj. da sve što se nauči u školi, da sva vrata koja su pred nama imaju svoju svrhu.

I zato mi motivišemo našu decu. Zato im nudimo izazov i radujemo se kad ga prihvate. 

Tako je i ova izložba fotografija jedan od izazova i voleli bismo kada biste i vi pogledali fotografije, i glasali. Naravno, sve naše aktivnosti ne bi bile ostvarive da u svemu aktivno ne učestvuju oni zbog kojih smo mi motivisani za korak više – naši sjajni đaci.

Poruka roditeljima

fotka10Podržite svoju decu da se uključe u vannastavne aktivnosti. Podstičite ih da izražavaju svoju kreativnost, da stiču veštine koje će im kasnije u životu biti korisnije često i od ocena. Da učestvuju, da se raduju, da stvaraju, da nauče da budu timski igrači, da ispolje svoje sklonosti, da postanu svesni i samosvesni mladi ljudi. Nemojte ih samo terati da uče. Kad su u krizi, kad im naiđu trenuci preispitivanja, recite im da se okušaju u sportu, muzici, pisanju, plesanju, da probaju sve što im se u školi pruža kao aktivnost pa će i na taj način kreirati svoj put i budući život. Deca često nisu umorna već im je dosadno. Dignite ih iz kreveta i pomozite im da rašire svoja krila. Da nauče da ocene nisu jedino merilo vrednosti već samo jedna od stavki u njihovom školovanju.

A sada vam pozivamo da pogledate našu galeriju, i ako ste voljni glasate! 

 

Glasajte za najbolje fotografije Karlovačke gimnazije

 

PS fotografije u tekstu su vlasništvo autora M. Aranitović i nisu deo konkursa za najbolju fotografiju.

Tags: , , , , , , ,

15 Comments

  1. Nataša Gajić says:

    Voljela bih i ja da ostavim komentar, jer imam sina petnaestogodišnjaka koji ne podnosi školu a savršeno govori dva strana jezika. U stvari, sada “pauzira”, a tek je završio osnovnu školu, sve je u planovima i pogledi usmjereni na neke privatne solucije koje, naravno, iziskuju i druge potrebe nego besplatne državne srednje škole u gradu, koje ne zadovoljavaju ni osnovne pedagoške uslove, mada “izigravaju” nešto kao povezano sa prošlošću, ako sam jasna, u pitanju je sredina u kakvoj se nalazimo (Brčko distrikt), pa se i djeca osjećaju ni tamo- ni ovamo. Nije u pitanju samo moj sin, ali jeste kompjuter koji odvlači pažnju od stvari kakva je škola, dakle od onoga za šta nismo ni motivisani, ama baš ničim; profesorski kadar, posebna priča (pokušao je pola godine, neuspiješno ionako, pa smo ga kao zabrinuti roditelji ispisali iz gimnazije koja je očigledno prevelik i opor zalogaj, a bez ideje kuda sve to vodi). Vodimo se mišlju o preškolovavanju, doškolovavanju i školovanju za odrasle, u stvari nekoj vrsti specijalizacije prije vremena ili baš na vrijeme (podsjeća na nekadašnje “usmjereno obrazovanje”); on je zainteresovan, ali ne komentariše puno ni smijer grafički web dizajner koji je odabrao, jer i sam misli da ima smisla za “umjetnost”. Vidjećemo do sljedeće školske godine i više se raspitati, odlučiti ali i ostaviti prostor da se opet možda predomisli (rano je krenuo u školu) kao toliko puta do sada.

    • Draga Nataša Gajić, hvala vam na komentaru. Vaš sin nije usamljen slučaj. Sve češće se srećemo sa mladim ljudima koji su nadareni na mnoge stvari – jezike, računare, fotografiju, glumu, kuvanje… šta god, ali im škola kao škola ne leži. Deci su danas mnoge informacije dostupne na “klik” i tradicionalni čas gde nastavnik reprodukuje ono što mogu naći u knjizi ili na internetu njima je dosadno. Ne kažem da treba da odustanemo od tradicinalnog načina učenja, neke stvari se na taj način najbolje nauče, ali treba da uključimo mlade u priču. Oni znaju da čak i ako “spavaju” čitav čas, za neku srednju ocenu uvek mogu da nađu informacije na internetu. Često imamo frustraciju na obe strane – nastavnici ne mogu da prate tako brz razvoj savremene tehnologije pa im je jedini način da budu “autoritet” to da zaguše učenike količinom nepotrebnog gradiva, a opet učenici frustrirani količinom informacija, nedostatkom komunikacije, bojkotuju nastavu. Škola postaje smor. Nastavnicima postaje isto smorno jer misle da su deca nezainteresovana i tako upadamo u jedan začarani krug nerazumevanja. Nastavnici nikad nisu finansijski “motivisani” da dodatno rade s decom. To je stvar dobre volje. Ali, s druge strane, deca su sve manje motivisana da budu u školi i da istražuju šta je to što oni umeju i mogu. Tužno je kad pred sobom imate dete za koje znate da je talentovano za određenu aktivnost, a ono samo gleda kako da ode iz škole. Mislim da bi i roditelji trebalo više da ih podstiču i da ih bodre u onom za šta znaju da su talentovani. Ja sad ne bih imenovala, jer nije pristojno, ali kroz našu školu je prošlo mnogo talentovane dece koja su danas i svetski poznati umetnici, političari, advokati, glumci… i verujte, za mnoge je baš razumevanje nastavnika za njihova interesovanja, dodatni rad sa njima, ili ponekad gledanje kroz prste kad nešto ne urade, ali znate da su tih dana naporno radili ono što im je istinska ljubav jedna od kockica u zidu njihovog uspeha. Tako da… pustite sina da otkrije šta voli, ali ga “naterajte” da ima diplomu jer ipak je privilegija biti obrazovan…

      • Nataša Gajić says:

        To samo ja znam… ili, bolje je reći iskusila sam a i ranije sam bila svjesna šta znači biti lišen , odnosno lišiti sam sebe te “privilegije”… samo ne znam na šta se danas tačno misli kad se kaže: ti si “privilegovan” što imaš diplomu, kakvu- takvu, znači namučio si se da do nje dođeš, zaslužio si, i vrijedilo je; i priča o njoj: “privilegija”… obrazovanog u društvu, a sve polažemo na sreću u postizanju cilja i novac (u šta li ih ulažemo, kad smo već kod toga? i da li će se naše nade i nastojanja ostvariti), a neizvijesnost, rizik a naročito razočaranje su sve veći… da ne kažem: dominantni. Hvala, Majska!

        • Nema na čemu. Mislim da se najbolji rezultati postižu kada su na istoj strani i roditelji i mlad čovek i nastavnici. Treba pomoći da se nađe taj put kojim će se stići do cilja, a opet biti dovoljno jak da svako u toj podeli “odradi” svoj deo posla. Kako god, diploma je važna. Ako ni zbog čega drugog, zbog toga što je obrazovanje neprikosnovena privilegija svakog pojedinca. Hvala vama, Nataša!

          • Nataša Gajić says:

            Ovo “neprikosnovena” mi se sviđa… a sada idemo na teren prava, i to svačijeg prava ili prava svakog pojedinca. A to sa pravima nam se stalno urušava, naročito neprikosnoveno pravo na život, pa i onaj, recimo samo tako: manje vrijedni- lični.

          • O, da… i ja volim ta “neprikosnovena” prava koja mnogi ljudi sebi daju za raznorazne stvari. Kao uređeno. :) Sve više ljudi se tako ponaša… eksluzivno pravo na sreću i bol…

  2. Bravo za sve vas, sjajne profesore!
    Idem da glasam :)

  3. Сузана Филиповић каже: Мене твој блог дефинитивно не воли. Не прихвата коментаре уопште. Зато га куцкам овде, као диван пример школе/учитељице која мотивише ђаке:
    ” Моја Ана, ученик првог разреда основне школе, заједно са одељењем имала је наступ на Светосавској приредби. Пре тога су имали одељенско, па школско такмичење рецитатора. Сад спремају приредбу за осми март. Од следеће недеље почињу са секцијама.
    Учитељица је потпуно предана свом послу, себе даје максимално деци. Родитељи је подржавају. А деца са осмехом иду у школу и враћају се из школе емотикон smile”

  4. Ja tačno primećujem da neke škole formiraju drugačije ljude, ambicioznije i kreativnije, dok neme samo izbacuju nepsosobne kadrove za Nacionalnu službu za zapošljavanje. Skoro sam o tome polemisala sa ćerkom…

    • Blaženka, imam sreću da radim u školi u koju sam i ja išla i koja je u meni razvila pozitivne vrednosti, ali i dala mogućnost da razvijem svoju kreativnost. Nikada KG nije “gajila” ambicioznu decu, onu koja gaze preko drugih samo da bi stigla do cilja, ali je uspevala da prepozna ono nešto u svima nama i da nam omogući da to razvijamo na korist svoju i zajednice… To sada mi pokušavamo da vratimo deci kroz svoj rad…

  5. Моја Ана, ученик првог разреда основне школе, заједно са одељењем имала је наступ на Светосавској приредби. Пре тога су имали одељенско, па школско такмичење рецитатора. Сад спремају приредбу за осми март. Од следеће недеље почињу са секцијама.
    Учитељица је потпуно предана свом послу, себе даје максимално деци. Родитељи је подржавају. А деца са осмехом иду у школу и враћају се из школе :)

    • Драга Суза, драго ми је да скупимо још добрих искустава у вези са овом темом. Знам да има доста колега које раде креативно и које мотивишу децу. Хвала ти!

  6. Žive bile drage kolege. Uvek trajan proces, obrazovanje. bitan u svakom smislu.

Leave a Reply

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

%d bloggers like this: