Možda ovaj post ne bi ni trebalo napisati. Možda se neki neće složiti sa mnom, ali danas sam opet čula Čolinu pesmu KAO MOJA MATI i ne mogu da se otmem osećaju da je ova pesma sve osim ljubavne. U stvari, ljubavi tu ima, ali one dečačke koja idealizuje lik majke, one koja mu nikada neće dozvoliti da ostvari zdrav i kvalitetan odnos sa ženom jer ni jedna neće biti kao njegova mati.
Ona nema svoje ja i nikad ništa nije bilo po njenom – jedino je možda njena bila želja da se uda za njega. Bila je kraljica i sluškinja – kraljica svom sinu, sluškinja svom mužu – jer nikad nije bilo po njenom. Kakav je bio taj njen muž mogu samo kroz neke naznake da pretpostavim. Bahat, nemaran, neotesan čovek, koji je ženidbom završio brigu o kući, kućištu i porodici. Jer, u kući je bila ona, mati, koja je na svoja pleća natovarila čitav jedan svet – brigu o deci, brigu o časti i dostojanstvu – čuvanje porodičnih tajni – možda čak i prikrivanje njegove nevere da se ne iznevere deca, njegovi i njeni roditelji, rodbina, komšije…
Ona zatvara uši pred ružnim vestima. Ne čuje ništa loše – što ne čuje to i ne zna i sa tim ne mora ni da se suoči. Ako ne zna ništa ne mora da se promeni. Ako ne zna onda je sve i dalje kao u raju – ona je kraljica u domu i dama na ulici. O krevetu ona ni ne razmišlja – postavljena na pijedastal (žena-majka koja je rodila sina naslednika nije ona sa kojom se uživa). Često se i danas kao opravdanje za prevaru u braku može čuti ovaj argument – ja to sa njom ne mogu da radim, ona je majka moje dece.
Ona ni ne vidi ništa. Sve što je van njenog vidokruga to i ne postoji. Pogled pun prezira koji joj on upućuje, podsmeh u očima onih koji su i čuli i videli, karmin na njegovoj košulji, svi tragovi koji odaju se u njenim očima ne ogledaju.
Ona ne vidi. Ona ne čuje. Ona ne zna.
Ona je kraljica i svetica – bez krune i oreola. Ona je podignuta dovoljno visoko da je niko ne dotakne, da je ništa ne dodirne da je život mimoiđe, da bude idealizovana u očima drugih, a opet bačena na kolena, sluškinja sa teretom brige o porodici na leđima. Slabašna i nemoćna, žena-žrtva idealizovana u očima dečaka koji mrzi ženski rod, mrzi i svoju majku što je bila tako slaba i bezlična, a s druge strane se stidi svojih osećanja te ih transformiše u bezuslovnu ljubav prema idealnoj ženi – majci.
I meri svet prema njoj – on unapred zna da su sve ostale predodređene da mu slome srce, da su sve iste, kipovi bez duše, unapred osuđene – jer u njima vidi onu drugu ženu zbog koje majka niti je čula niti je videla, zbog koje je postala otirač, neko ko noćima plače, a ujutru opet preuzima svoju „časnu“ ulogu žrtve.
Ne voli on svoju majku. Ne voli on ni jednu ženu. Ne voli ni oca. On je tužni dečak odrastao na zamišljenjoj slici ljubavi i požrtvovanja koja će mu se rasprišiti kad prvi put bude pokušao istinski da voli i kad bude shvatio da je tako nešto nemoguće. Jer svaka žena koja nije njegova mati je ona druga – ona što ruši tuđu sreću i rastura dom. Svaka druga nije nekrusana kraljica i svetica već laka žena – (a on ne veruje u takve, kao što su one, tipove).
Zato je ovo za mene tužna pesma – tužna slika stvarnosti, osakaćenih emocija, razrušenih iluzija, unapred osuđenih ljubavi. Zato mi je žao svih onih koji se kunu da su njihove majke baš ovakve bile i ovako volele njihove očeve. Kunu se u savršenstvo sreće i ljubavi, a nikada svoju majku nisu zapitali da li je istinski srećna i da li bi sve isto uradila kada bi mogla ispočetka.
Ovo i nije pesma već esej o srušenim snovima, idealizovanim ženama i nekim duboko nesrećnim dečacima u telu odraslih muškaraca. Tako to iz mog ugla izgleda…
Ti nikad neces biti kao moja mati
sto je bila, ocu mom, kraljica, sluskinja
sve, al’ nikada po svom
Ti nikad neces znati ljubav dati
kao sto je ona ocu mom
dala sve sto imala je
sve da sacuva dom
Ne vjerujem ja u kipove
ni takve k’o ti tipove
kad ti jednom srce slome
ne vjerujes nikome
Ti nikad neces znati ljubav dati
kao sto je ona ocu mom
dala sve sto imala je
sve da sacuva dom
0
Leave a Reply