Imam stranicu Na kafi kod Majske. Prati je, solidan broj ljudi, ali ulenjim se, pa zaboravim da bi trebalo da budem malo ažurnija. Da češće objavljujem. Ne samo svoje tekstove već i sve ono što bih, da sedimo na kafi, volela da vam preporučim. I nisu uvek blogovi u pitanju – podelim dobar status, fotografiju, sliku, pesmu… sve ono što mi „zapadne“ za oko. No, ne vidim sve, nemam vremena da pratim sve. Zato sam, između ostalog i pozvala sve drage ljude koji prate stranicu da daju i svoje predloge i preporuke. A moja draga Katarina Ostojić predloži da preporučujem knjige.
Ja predajem srpski jezik. Ne književnost. Valjda zato nemam naviku da preporučujem knjige, niti se bavim književnim kritikama, recenzijama… Onda me u petak jedno sjajno odeljenje uvuče u priču o književnosti – pa smo, umesto u svet gramatike, jedan čas odlutali u svet pisanih reči. Deca su sjajni sagovornici i ne možete da ih folirate. Kad vas pitaju, oni to rade jer imaju poverenja u vas. Jer im je do vašeg mišljenja stalo. Jer im treba neka smernica, u krajnjem slučaju i na ovaj način vas proveravaju grade i neku sliku o vama kao čoveku. Ne samo na osnovu literature koju čitate, već i vaše spremnosti da sa njima iskreno pričate.
Čitava priča je započela pitanjem – a koji je moj omiljeni pisac…
Htela sam da im kažem da nemam omiljenog pisca – što jeste bliže istini, ali Tara, koja je postavila to pitanje je vrlo ozbiljno čekala odgovor sa sve olovkom u ruci. Rekoh – Frederik Begbede. A koja vam je omiljena njegova knjiga? Rekoh – Francuski roman. Zapisa ona. Upita o čemu se radi… Pomislim, dobro što si ovu preporučila – jer jeste njegovo najbolje delo i jeste najpristojnije. Pita me ona da li je on još živ….
Rekoh – o i te kako – i primer je čoveka koji živi od književnosti, ali je sve do nedavno, da bi bilo slobodan umetnik radio čak 12 poslova. Nekako mi je bilo važno da razumeju da su retki oni koji mogu samo da pišu, ali i da razumeju da čovek sasvim lepo može da obavlja toliko poslova – da bude DJ, pisac, kolumnista, marketinški stručnjak, radio voditelj… sve u istvo vreme. Da se ne stide da rade.
O čemu piše – rekoh im – čitajte – ono što je možda najvažnija njegova poruka jeste da uvek treba da pišemo o onome o čemu već neko nije pisao (ako je to ikako moguće) i da širimo svoje granice. Dok je Begbede letos to nama objašnjavao – neko iz publike ga je pitao da li se ljudi nekada zgroze čitajući ga… Razumela sam pitanje jer on zaista ume da bude provokativan do krajnih granica, a da opet ostane u granicama pristojnosti. Ljudske.
Priča o netipičnom
On je tipičan mačo pisac, lep, pametan, harizmatičan, francuski šarmantan, provocira i svojom pojavom, ali ono što da izdvaja iz mora mnogih koji pišu jeste to što nije karijeru gradio na bizarnosti, vulgarnosti, što su granice kod njega stvarno proširene do onog da očekujete da u sledećoj rečenici upotrebi psovku ili neki bizaran opis, a on to ne uradi.
Jer nije pisac svako ko ume da piše. Pisac je onaj ko ume da nam svaki put donese nešto novo, da nas isprovocira, ali i da nas „natera“ da željno očekujemo njegovo novo delo, novu kolumnu… I, na sledeće pitanje – da li mi je nekada kod njega zasmetala ta vrsta provokativnosti – odgovor je bio ne – jer kad ima svrhu ta vrsta kolokvijalnosti je prosto neophodna.
Sledeće pitanje je bilo šta mislim o Momi Kaporu i njegovoj knjizi „Ivana“.
Kad vam dete postavi takvo pitanje – znate da to upravo čita, da je možda i kupilo tu knjigu i da bilo kakav negativan komentar ne dolazi u obzir. Inače, volim Kapora. Odrasla sam na njegovim knjigama, njegove kolumne u „Bazar“-u, sjajne knjige o Beogradu, Una, Foliranti… Dotakosmo se kako umetnik treba da izbegne zamku dnevne politike, da ne koketira sa publikom, tj. da ne podilazi publici jer takvo delo bude „hit“ u trenutku, ali ga posle toga pojede vreme.
Omiljeni ljubavni roman, ali baš ljubavni…
Zamislih se. Ne čitam klasične ljubavne romane, ali se setih divnog bibliotekara koji mi je pre vremena davao da čitam većinu knjiga jer više nije bilo literature primerene mom godištu – tako da sam sa 12-13 godina čitala Mir-Jam. Možda mi njene knjige i ne bi bile toliko interesantne da mi mama nije branila, tvrdeći da to nije primereno štivo za mene – a ja sam – baš zato iščitala sve njene knjige. Kasnije shvatiš da to i nisu klasični ljubavni romani, već hrabro pisanje jedne žene u vreme kada se ženskim pitanjem malo ko bavio. Način na koji je pisala o ženama, pametnim, emancipovanim, „grešnim“… Neke od njih bi i danas bile marginalizovane – jer mi ni danas sudbina razvedenih, samohranih, udovica, neudatih žena nije uvek laka.
Mali princa – najbolja knjiga ili…
Mi smo „Malog princa“ otkrivali sami. Nije bio deo obavezne lektire, nije se čak ni spominjao u školi – već je lagano ulazio u naše živote. To nije knjiga za malu decu i ne treba je tako ni tretirati. A, danas je ta knjiga deo obavezne lektire i to u nekom ranom razredu osnovne škole. Deca je ne razumeju, dosadna im je, imaju otpor prema knjizi. S druge strane, roditelji i nastavnici, očarani istom – vrše presiju, proglašavaju je najboljim štivom na svetu. I zato je pitanje da li je to stvarno najbolja knjiga ili je samo izvikana – bilo na mestu i ja nisam imala pravi odgovor.
Volim malog princa, volim sve što predstavlja, ali, da… ne bih je proglasila najboljom. Samo jednom od onih koje imaju posebno mesto u mom odrastanju. Samo mene niko nije terao da je čitam i analiziram. Nije lako predavati književnost i izvući najbolje iz dela i isprovocirati učenike da reaguju. Biti samo neko ko će im pomoći da nauče da razlikuju dobro od lošeg, da umeju da razumeju, da umeju da čitaju i da ne osuđuju. Da umeju da interpetiraju tekst, da razumeju, da nauče da čitaju, da se ne boje svog mišljenja, da ne čitaju nešto samo zato što je knjiga prva na top-listi.
Umesto kraja…
… jer ovakve priče nikad nemaju kraj – rekoh im da sam se u njihovim godinama zaljubila u Markesa i da je „Sto godina samoće“ knjiga kojoj se vraćam kad god su neka prelomna vremena jer zalutam u tom fantastičnom svetu i zaboravim na banalnost, probleme, pobegnem na trenutak… I sve mi je tako stvarno i sve je tako bajkovito. I svaki put otkrijem jedan novi sloj, i zaljubim se u svakog junaka ponaosob. Spomenuh im „Majstora i Margaritu“ – Bulgakova. Setih se Karlosa Kastanede. Sve je to, pored lektira, pored otkrivanja Kafke, Kamija, Dostojevskog, Andrića, Crnjanskog… deo literature na kojoj sam grejala svoje mlade godine.
I, draga Katarina Ostojić, nisam ovaj put ništa novo rekla, niti preporučila, ali da nije bilo tvog predloga da pišem o knjigama, ne bi ni ovaj tekst nastao. Obećavam, sledeći put pišem o nečemu novijem.
Fotografije preuzete s Pinteresta
0
Leave a Reply