Pod dudom ih sve više sedi

Tamo gore, pod onim dudom, sad već dve jeseni tome ima, još jedan od onih iz jata dragih, bliskih, po krvi, sedi. Od jeseni te, rane, prođe, eto, dve godine i skoro pet meseci ali ovaj januar i Badnji dan podsetiše na njega.

Zalutam nekad u rođenom gradu.

Zalutam i u svojoj kući, kad mi se misli zapletu pa zaboravim da li sam pošla ili.. Tako danas umesto do Limanske pijace ja, u staroj dobroj nameri, da kad sam već pobrkala neke puteve, nađem logičnu prečicu stigoh do Tolstojeve.

I zastadoh. Kratko, ali dovoljno dugo da mi se opet, poput ćilima, posutog travom zelenom i po njemu sitno cveće rasuto, razvije čitava jedna staza. Ta kuća, ili to što još liči na kuću, bilo je središte sveta – u kom su živeli neki što već dobrano davno brode.

 

Tu sam prohodala i tu sam progovorila. Koraknem u ulicu, pređem na drugu stranu, sve misleći biće mi lakše, ali u tom trenutku jedan mladić, s leđa isti moj ujak, kad je još mladić bio, a on već davno plovi, pa pomislim, to mi je brat, i zastadoh, da sačekam da zaključa kapiju, da mu se javim, ali kad se mladić okrenuo, vidim jako mi na brata liči, ali ni on nije – pogleda me, i ja shvatih ko je… a on, samo prođe pogledom preko mene jer on mene nikad ni upoznao nije. Ujak moj se oženio ujnom koja je već tri velike ćerke u to doba imala i kad su oni mog brata dobili, njena najstarija ćerka se u razmaku od nekoliko dana, porodila. To beše sin njen…

 

Nešto me štrecnu u ovom januarskom badnjem danu, tu, na tom mestu, setih se i svog strica koji bi  ovog januara napunio 88 godina. Rođen na Bogojavljanje, slavio je Svetog Stevana, sve u januaru, ali je govorio da je njegova slava i njegov imendan u stvari 27. januara na Savin dan – jer i on se zvao tako. Njega nema ovog januara među nama, ali znam da sedi pod onim dudom i zabavlja društvo nekim sećanjima.

 

 

Pod dudom među oblacima sede mnogi dragi i ispijaju lagano jer tamo se ne meri vreme, piju od tog duda a pijanstva nema jer tamo ni toga nema. Slave i ove Badnje večeri, kao i pre 14 dana, jer tamo nema mog i tvog Božića, jer Bog je jedan i smeši mu se brk zajedno sa divnim dušama onih što su odbrodili.

Bog je jedan i Badnje veče je jedno, samo se nama, izmiskanim, to razmakne kao merdevine koje se u jednu tačku na kraju spoje na dva Božića, dva puta Sveti Nikola, dva puta Nova godina, dva puta Uskrs.

I kad god se ta priča povede setim se razgovora mog oca i komšije koji se obično vodi u ovo vreme – dvojica, sa čudnim verovanjem i uverenjima, izbrikanim onim socijalističkim verovanjima, ranim odlaskom od kuće, i ostalim stvarima koja bi mogli biti opravdanje za čudesni svet njih dvojice. Oko svake nove godine oni zapodenu priču ko pre dočeka Božić katolici ili pravoslavci.

Moj tata je jednom zauzeo stav da su to katolici jer prvo taj Božić dođe, a komša da su to pravoslavci jer je prvo januar pa onda decembar. I dok sam bila mala, verovala sam u argument svog oca, a i kad sam porasla, i dalje verujem u isto jer, ako moj Sremac tako kaže, drugačije ni ne može biti. Od nekog vremena ni komša više nije sa nama…

I, tako, dok se ponoć bliži, na korak od Božića kroz misli mi plove likovi svih onih kojih više za našim stolom nema. I mir Božji spušta se na nas, blagoslovena noć, i radosno jutro. Hristos se rodi, mir nam donese i svi ulazimo blagosloveni u novi ciklus – mi miksani eto drugi put… Ili je ovo možda prvi, to nikad saznati neću, ali to i nije bitno jer svaki Božić nam donese šansu za novi početak, čist i nevin poput rođenja. Naše je da prihvatimo ponuđene prilike i čista srca zakoračimo u novu godinu, pa bio to decembar ili januar… tamo gore pod dugovima to više nikom nije važno…