O dostojanstvenim tišinama

Prelepo izgleda, barem u onoj meri u kojoj se to za groblje moze reći. Podseća me na neki park, a kako je tog dana bilo vrlo sunčano, utisak mi je bio jos jači i lepši. Kad čovek zaboravi na to koliko je tuge upila ona zemlja, nekako pozeliš da sedneš na neku klupu i uživaš u zelenilu…i misliš na svoje drage kojih više nema. Ionako je vrlo krhka ta linija izmedju nas ovde i njih tamo…

Kada bi me neko pitao kako izgleda Novo groblje u Novom Sadu, verovatno bih ga upravo ovako opisala, kao što ga opisa jedna meni draga žena, koja je sticajem nekih ličnih porodičnih okolnosti ovih dana prošla tim mestom. Mejl koji mi je poslala, i u kom je sasvim slučajno napisala i svoju impresiju, trebalo je da stigne juče, ali ona je stigla da ga napiše tek danas. Sutra će biti 7 godina kako je tamo našao svoj mir jedan mnogo važan i drag čovek.

Pored njegovog groba nema klupa, ali postoji ploča, na koju možeš da se nasloniš i posmatraš možda najlepši novosadski park. Zemlja natopljena tugom valjda rađa čudesno drveće. Te krošnje nikad suve ni u najtoplija leta, te krošnje koje i zimi toliko vetra kroz svoje grane propuste da se čini da vazduh nikad ne stoji. To žbunje u koje se hvata fina paučina jer niko se kroz njega ne provlači – tamo se igraju samo Cigančići dok njihove majke obilaze ožalošćene nudeći pomoć i tražeći pomoć.

Tanka je linija između ovde i tamo, reče ona. Tanka je – poput zemlje koja u duge letnje dane ispuca pa kroz nju čovek može da šapuće, sedeći na nekoj klupi ili naslanjajući se na spomenike ili ploče. Tanka poput praznih kućica puževa kojih je zemlja puna u te letnje dane.

Duboka tišina i dostojanstvo još jedino tamo nedirnuti.

Njen mejl je stigao danas. Između dva dana vezana za novosadsko groblje, a da to nije ni znala. Njen mejl je rekao sve ono što bih ja rekla, ali bi zvučalo kao patetika. Ovako imam potvrdu da je to mesto zaista čudesno na svoj šizofren način. Kad podignete pogled dovoljno visoko vidite samo nebo i plave oblake s periferije grada, vidite smirenost i bezbrižnost plavog. Kad spustite pogled vidite smirenost konačnosti. Kad pogledate ljude čujete život kako struji i možete prosto osetiti podvojenost osećanja – dostojanstvenu tugu i one trenutke kada život nadvlada istu.

Često vam pišem da ništa nije slučajno ili da sve ima svoju svrhu i smisao. Tako i ove njene reči pretočene u poetiku beskonačnosti.

Hvala, draga T…