Esencijalne stvari

Pre nekih... godina sam dobila od prijateljice knjigu "Jedi, voli, moli". Čitala sam je, ili bi ispravnije bilo reći, čitala je ona mene. Bilo je to prilično čudno razdoblje u mom životu kada nisam mogla da se koncetrišem ni na šta. Nisam gledala filmove, nisam čitala romane, nisam... Nisam bila u fokusu i ništa se nije lepilo za mene. Život se svodio na esencijalne stvari - jedi, moli... i dug put do voli. A kad si na takvom putovanju mozak izdaje vrlo jednostavne komande. Jedino sam muziku mogla da slušam. Ona je dopirala. Ona nije zahtevala da budem stoprocentno u fokusu. Kasnije sam pokušala da pogledam istoimeni film - ali... zaspala sam, mada je to već bilo u dobroj fazi.
Šta hoću da vam kažem? Da sve dođe u trenutku kad treba. 
Neku hranu ne možete da jedete. 
U nečijem društvu ne možete da budete.
Neke pesme ne možete da slušate.
Neke knjige ne možete da čitate.
I tako redom. I to je u redu. Jednog dana će vam telo poželeti baš tu hranu. A možda i neće. 
Ljudi će dolaziti i odlaziti nekim svojim redom i na nama je samo da to prihvatimo. Bez mnogo pitanja. Znam, lako i jednostavno zvuči. Ni sama još nisam do kraja savladala ovo, ali počinjem da shvatam.
Kad smo kod knjiga i filmova ostalo je da ne mogu da gledam filmove u kojima ima mnogo patnje i ugnjetavanja. Tužne sudbine. Sve su nalik jedna drugoj. Jer sve govore o dubokoj nepravdi, a to se ne može ispričati bez redova šećera jer bi bez njega pripovedanje bilo čemerno do nedopustivosti. A taj šećer i taj deo mi padaju teže od tuge u takvim knjigama i filmovima. Jer tugu i bol očekujete. Neko vam prepriča najbitnije, preporuči, objasni... ali vam niko ne prepričava trenutke predaha i opuštanja, trenutke prividne sreće i opsene da će ipak sve biti u redu. Varljivost trenutka. Zato ne gledam i ne čitam takve knjige. Ako udara neka udara bez varljivosti. Ako priča o bolu neka to bude bol, tuga. Pa kad se okrene neka okrene na lepotu. Kao sunce i mesec. I dan i noć. 
Večeras najzad pogledah "Jedi, voli, moli". Bio je pravi trenutak i na tome sam duboko zahvalna. Ovog trenutka je ta priča imala poentu. Dala mi je odgovore na pitanja. Ovih je bila jedna zapitana godina i odgovori i putokazi polako stižu. U kom ću pravcu, ne znam. I to je u mom slučaju dobro. Kockice se slažu jedna na drugu. A dani i godine koji su preda mnom su odgovor i biće to mozaik sastavljen od reči zatraženih u prošlosti. 
Mi imamo danas. Juče smo bacili mrežu. Danas izvlačimo plodove. Sutra je novi dan... 
(sedmi dan izazova)
meditacija
Found on fitbottomedgirls.com
fb-share-icon0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.