NOVA NORMALNOST – NAŠA REALNOST

Svet se okrenuo naglavačke. Ili smo svi mi poput šišmiša, rešili da danju visimo naglavce, plašeći se sunca, zagrljaja, vetra u kosi, osmeha na licima, lepih reči, iskrice u prolazu. Probudimo se u sred mrklog mraka. Tada nam se bude i emocije. A one, veselice, baš nešto ono sunce i vetar i lepotu vole, pa se preplaše u toj tmini. 

Pa onda tako razbuđeni slušamo tišinu. Noćne sirene. Gledamo u mrak i srce lupa kao ludo. Jesmo li ovo mi. Do pre koji mesec smo neku sasvim drugu sliku o sebi imali. Do pre samo nekog meseca u tami smo sanjali ovo leto. Sanjali smo vodu. Sanjali smo sunce koje nas miluje i svlači sve ružno sa naših tela. Lica su nam u tim snovima bila lepa, opuštena, bez grča. Lica su bila naša i mi smo bili svoji.

A sada živimo u izvrnutoj stvarnosti. Kao da smo sami sebe lobotomizirali. Ne prepoznajem nas. Ne pojedince, već ljude. Ne prepoznajem. Sećate li se čuvenog pomračenja sunca. Ceo svet se radovao ovom fenomenu, a mi smo dobili uputstvo da se sakrijemo u kuće, zamračimo, i ni slučajno ne gledamo u nešto što nam svemir toliko retko pokloni. Dok su se drugi okupljali i slavili mi smo, već debelo isfrustrirani bombardovanjem, dosoljeni strahom od pomračenja sunca.

I tada je ceo cvet imao samo jedno uputstvo – da se štiti – da obavezno gleda kroz posebne naočare… a ako ih nema da uzme one za varenje… I nije sada bitno da licitiramo koliko nas je mislilo svojom glavom. Bitno je da smo kolektivno naseli. Jer… čudna smo mi vrsta. Lakše nam da slušamo druge i da na taj način i odgovornost za bilo šta prepustimo njima… Bojimo se – a osećamo da to nije prirodno. Taj strah. Taj mrak. Ta bolna tišina noći. 

I sada prizivamo, molimo, kumimo – zatvorite nas, zaštitite nas…. Šta čekate? Da nas ne bude? Zar ne može kao za pomračenje sunca – zatvorite kapije… A oni, ne samo ovde, već u celom svetu nude:

pranje ruku

nošenje maski

držanje distance

Ne biste maske? Ne biste da perete ruke? Distanca… ma gde to ima. Zatvorite nas u četiri zida. Ne moram ni u prodavnicu, ni kod frizera, poručiću hranu i biću siguran. Ali, neće niko da vas zatvori. Nude vam suviše jednostavne stvari. Zatvoriti ambulante za sve ostale bolesnike, viču…, šta oni ima da prave gužvu i da se zakazuju – dajte da ceo svet bude jedan veliki virus –  a baš liči na  onaj prerijski grm koji se kotrlja na vetru… kada sve ostalo sa ulica nestane… jeste li primetili? 

A zaboravili smo običan život. NOVU NORMALNOST – obratite pažnju – ova sintagma najbolje objašnjava novu stvarnost koja nam se dešava. U toj novoj normalnosti je kovid samo jedna od stvari koja nam se dešava. Pored nje ljudi i dalje žive. Idu na posao. U prodavnicu. Ne piju uvek kafu u kafiću, ali prošetaju s dragima. Piju kafu onlajn s prijateljima, porodicom koja je daleko. Nose maske tamo gde treba. Gde ne treba, skinu ih i nastavljaju svoju novu normalnost. Peru ruke (ali za neko čudo, prali su ruke i pre svega ovoga, pa im ova mera i nije neka…). Distancu drže van kuće. U kući, ako je neko slučajno bolestan. Ali to su radili kad god je nešto zarazno bilo u kući. Bilo je raznih boginja, zaušaka, šarlaha, virusnih upala pluća… Pa znaju šta je izolacija. 

Ti neki znaju da u toj novoj normalnosti – sve ima svoju ravnotežu. I ljubav i patnja. I radost i bol. I život i smrt. I nisu zaboravili da postoji nešto što se zove obična smrt. Umreti od života. Od nepoznatog uzroka. Od nekog drugog virusa ili bakterije. Od godina. Od bolesti koje ne mogu da čekaju da kovid prođe. Koje su čekale, čekale, pa rešile da više ne budu drugorazredne. Pa tako neki ljudi odlaze od običnih bolesti. Kako neko reče, nema ove godine ni alergija, ni astmi, ni bronhitisa. Ove ostale bolesti čovek mora da pronađe sam u sebi. 

Dragi moji, naučimo se na ovu novu normalnost. Ne dajmo da nam svaka misao bude bolest i to jedna specifična. Mislimo svojim glavama, sabirajmo i oduzimajmo. Sumnjajmo. 

Maska – ok. Možda bi nas za koji mesec dočekala zbog prezasićenog vazduha – pluća bismo štitili od trovanja. 

Pranje ruku – ok. Pa u svakoj ženskoj torbici su bile vlažne maramice ili gelovi za pranje ruku. Sada su samo malo obogaćeni alkoholom. Ali ni to nam nije strano.

Distanca. Ta najteža mera. No, hajde da poštujemo ovo trojstvo da bismo što pre mogli da se vratimo zagrljajima i poljupcima. Jeste, teško je, ali, teško je i ležati u bolnici, teško je i boriti se za život, teško je i misliti da je neko možda zbog nas zaražen. Pa hajde da se ponašamo novo normalno da bismo vratili ovu jednu jedinu stvar – a to je bliskost. A time ćemo i sve ostale segmente našeg života podići na viši nivo. 

Povod za ovaj tekst su svi naši dragi koji više nisu sa nama. Koji su otišli i kad virusa nije bilo. Otišli od života. Od srca. Od slepog creva. Od umora. Od starosti. Od nafake. I sede tamo pod onim dudom i misle, e sinovci, šta je to sa vama…. Pa kad ste tako kukavni postali. Kad ste zaboravili da je život ravnoteža među zvezdama. Zar od nas niste naučili da se jednom otići mora. Ali to kad dođe vreme i gospodski. A dotle, budite deo tog šarenog sveta. Ono što se mora, neka vam nije teško. A sve ostalo organizujte prema svom meraku. Nikada ne znamo kad dune vetar koji ugasi sveću. Ali dok gori, da znate, sinovci, da je gorela strasno i puna života.

I ne bojte se straha. Ne bojte se patnje. Ne bojte se ljubavi. Ne bojte se ćežnje. Ne bojte se. Živite čojstveno i junački. Ali se ne junačite. I junaci zaštitu imaju. Neka vaša bude maska. Neka vam ruke budu čiste, poput obraza. I ne ljubite se u isti, da bismo se što pre opet ljubili. 

Nemojte prespavati sunce, vetar u kosi, ljubav, patnju. Ništa nemojte prespavati. Noću spavajte mirno, danju na noge i budite ljudi. Budimo ljudi. Zbog svih onih koje smo voleli i koji su nas voleli. Zbog toga što smo ostali – ne da bismo se strašili, već da bismo život razumeli. A život je nekad ovakav. I nije prvi, a ni poslednji put. Da je bilo fotoaparata videli bismo ljude sa maskama i pre španske groznice. Videli bismo se da smo se sa prirodom susretali i ranije i da je bitno da poštujemo jedni druge, da bismo mogli dalje. Zajedno, a ne jedni protiv drugih.

Setimo se nove normalnosti, običnih smrti i vrednosti života. 

Bloger, predavač, floriterapeut

Comments (2)

  1. -Kad ste zaboravili da je život ravnoteža među zvezdama –
    Ceo tekst, sjajan, ne mogu da zapamtim, ali ovu rečenicu svakako hoću.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.