Nema više Dženis…

U vreme moje prve mladosti, Novosađani i Petrovaradinci su redovno dokazivali ko je jači, bolji, stariji. Ko ima jače momke, čije su devojke lepše. U vreme kada smo počele da izlazimo, gradski momci su nas obilazili u širokom luku. Odemo tako na Mašinac, priđe ti neki momak… krene priča i kad stignemo do pitanja odakle si… vidiš kako se samo lagano okreću i odlaze. Dugo nismo mogle da skontamo u čemu je „kvaka“… dok mi jedan momak nije priznao da svi dobrim delom izbegavaju da muvaju devojke iz Petrovaradina – jer, kavaljerski je bilo da devojku na kraju večeri otpratiš kući. Tada još taksi nije bio u modi, kola je retko ko imao… Trebalo je preći Varadinski most i proći ozloglašeni gradić. 

Ovde moram da napravim malu digresiju – devojke, Petrovaradinke, volele su Gradić (Podgrađe) jer je to značilo da su na sigurnom i da im se ništa neće desiti. Ali, za one koji nisu lokalci taj prolazak je umeo da bude prilično stresan, a nekad i bolan. Današnjim omladincima nikako ne može biti jasno to prepucavanje na relaciji Limanci-Podbarci-Salajčani-Detelinarci-Petrovaradinci… Ako zatekneš nekog iz drugog dela na svojoj teritoriji – morao si nekako da pokažeš svoju nadmoć.

A nas sa one strane Dunava i svih ovih grupacija delila je voda, ali je stvarna granica bila negde na sredini mosta. Most je video mnoga momčenja, pesničenja, dokazivanja… Most je bio naša veza sa svetom, ali i naša staza u sigurnost domaćeg ambijenta.

S naše strane mosta bilo je nekoliko ozbiljno „opasnih“ momaka. Ja ću u svom tekstu da spomenem samo dvojicu, ali oni su bili zaista zaštitni znak Pezosa. Raša i Crnjak. Retko ko je znao njihova „prava“ imena – Radovan i Nikola, ali pod nadimcima su bili poznati široko. Toliko, da ih je čak i Želimir Žilnik angažovao da u Marbell ass glume, takoreći sami sebe – žestoke momke… Zbog njih s one strane mosta nismo mogle da nađemo momke – jer strah da će naleteti na nekog od njih beše jači od upucavanja devojkama. A, opet smo zbog njih znale da nam nikad niko neće ništa loše uraditi.

Još jedna asocijacija na Varadinski most  jeste i grupa Sing Sing Singersi… Novosađani, stariji, sećaju se njihovog spota u kom se pojavljuju novosadski mostovi. Ovo ispade spot za sećanje jer svi novosadski mostovi behu opasne ratne mete… te padoše za slobodu…

Varadinski most je bio deo naših života, kao rod najrođeniji. On je bio prva kapija koju pređete kad ulazite u Novi Sad, preko njega ste išli na Tvrđavu, kroz rupe na njemu posmatrali Dunav ispod svojih nogu. Godinama su kružile priče da će ga rušiti jer je prenizak, pa kad voda naraste brodovi moraju da stoje dok se vodostaj ne spusti dovoljno da se prođe ispod njega. Ali, ta priča je postala urbana legenda, jer privremeno rešenje postalo je trajno. Slična je priča i za ovim privremenim Železničkim – samo 19 godina privremeno vozovi idu preko njega.

I onda, zaista kao da je trebalo da bude prvoaprilska šala, nešto pre pet sati, još je noć ušuškavala Novi Sad i Petrovaradin, odjeknula je teška, eksplozija. Poput erupcije. U dvorište su nam doleteli parčići betona. Nešto veliko je bilo srušeno. Samo koji minut nakon eksplozije, zazvonio je telefon. Ko li nas zove u to doba? 

„Srušili su most. Samo da ti javim da smo mi svi živi…“ i spusti se slušalica. 

„Ko je?“, upitaše moji.

„Magda. Srušili su most. Oni su dobro…“

***

Te godine nisu skinuli novogodišnje ukrase sa mosta. Kad je pogođen još uvek je bio zakićen i kad god u glavi stvorim sliku srušenog mosta, ja u stvari vidim starog gospodina koji se vraćao sa neke proslave, urešen za veselje, koga je neko jako udario, toliko jako da je samo stigao da klekne, i spusti na bok. I da se više nikad ne digne. 

Žalili smo za njim kao da nam je neko uzeo nekog najrođenijeg. Kao da su javili… umro je… Nosili cveće, vence, ostavljali pisane poruke… Te noći sa mostom je otputovao i Oleg Nasev.

U ovoj priči ima mnogo onih kojih više nema. O Raši i Crnjaku pisaću jedan drugi post, ali i oni sada sede u nekom drugom, nadam se, za njih boljem mestu. Mosta nema, neki od članova Singersa takođe više nisu tu… Godine prolaze, i samo sećanja čuvaju slike nekog prošlog, mirnijeg života…

 

 

I kako reče Đole… 

Kratka priča o istoriji mosta:

Od 1921 do 1928. građen je most Kraljevića Tomislava. Dok je građen most, probijen je i bulevar i time se Novi sad proširio do Dunava i povezao sa Petrovaradinom. 

Prvi put je rušen 1941. JV ga je minirala. Nemačka vojska ga je renovirala, pa ponovo srušila 1944. kada se povlačila. 

Odmah nakon  Drugog svetskog rata, 1945. godine, grupa inžinjera: Miodrag Živković, Panta Jakovljević i Sava Atanacković, osmislila je jednostavan oblik proste grede po sistemu čelične rešetke. Izvođači radova bili su nemački zarobljenici koji su nakon završetka pušteni, za nagradu, kući. 

Sagrađen je za rekordnih 160 dana i bio dugačak 344 metra. Bio je prvi stalni čelični most sagrađen nakon 1945. godine u Evropi. Svečano ga je otvorio maršal Tito, čije je ime i dobio. Kao i Bulevar na koji se spuštao sa novosadske strane.