Drugi deo razgovora sa Aleksandrom Birta Ilić

Ovom prilikom vas pozivam da zajedno razjasnimo neke osnovne pojmove koji se vezuju za rad CSR sa mladima, pa da vidimo da li su prethodno pomenuti senzacionalistički naslovi u medijima uopšte istiniti.

„Oduzimanje dece“ od strane CSR

U javnosti već dugo postoji bojazan da će stručna lica iz CSR na najmanju grešku ili propust u roditeljstvu odmah doći i na licu mesta roditeljima oduzeti decu. Tek tako, jer im se može! To apsolutno nije tačno. Do oduzimanja dece, stručnije rečeno: lišenja vršenja roditeljskog prava (što je poseban postupak na Sudu) postoji puno koraka. Kada postoji sumnja da roditelj zanemaruje dete u fizičkom, zdravstvenom, obrazovnom ili emocionalnom smislu, prvo pokušavamo da pružimo pomoć i podršku tom roditelju da te probleme prevaziđe (osim u slučaju fizičkog ili seksualnog nasilja kada se hitno procenjuje da li je dete bezbedno da nastavi da živi sa tim roditeljem). Ta pomoć predstavlja dugotrajan proces u koji se neretko uključuje više službi CSR, kao i druge institucije. Ukoliko se ne postignu nikakvi rezultati (ili ukoliko je kod deteta odmah primećen visok stepen zanemarivanja), dete se privremeno smešta u Prihvatilište, a roditeljima nastavljamo pružati podršku i pomoć u njihovom osnaživanju. Ukoliko i dalje nema pomaka u njihovim kompetencijama, tek onda se, ali U SARADNJI SA NJIMA, razmišlja o pronalasku nekog drugog oblika socijalne zaštite za to dete (smeštaj u hraniteljsku porodicu, smeštaj kod nekog funkcionalnog srodnika, smeštaj u dom). Roditelji se i tada ne lišavaju roditeljskog prava odmah u potpunosti, već uglavnom samo delimično. I dalje im se daje mogućnost da porade na svojim roditeljskim kompetencijama.

Hraniteljstvo nije isto što i usvajanje!

I kod ova dva termina često postoji zabuna. A neretko javnost očekuje i da je potrebna samo dobra volja ljudi, pa da preuzmu starateljstvo nad nekim detetom. Kao što je skoro bio slučaj sa detetom koje je mesecima samo ležalo u novosadskoj dečijoj bolnici. Ne smemo zaboraviti da je u pitanju život jednog deteta koji ne smemo tako olako shvatati i odgovornost za njega predati tek tako nekome samo zato što nam deluje simpatično. Da bi neki par (ili pojedinac) usvojio dete, potrebno je da prođe kroz čitav niz stručnih procedura u CSR, kako bi se utvrdila njihova opšta podobnost. Nakon toga oni prolaze kroz program pripreme, kako bi se adekvatno osposobili za samo usvajanje. Drugim rečima, oni se senzibilišu na realnost – čitav život treba da budu odgovorni za dete koje ima prethodni život, traume, poreklo. Kada par (ili pojedinac) usvoji dete on u potpunosti postaje roditelj tom detetu. To znači da može da mu menja ime i prezime, on mu sređuje dokumentaciju, upisuje se svugde kao njegov roditelj. Nakon usvajanja nastavljaju da vode život bez daljih kontakata sa institucijama. Da bi dete bilo usvojeno, potrebno je da su njegovi roditelji u potpunosti lišeni roditeljskog prava ili da daju izjavu da više ne žele da se staraju o njemu, kao i da prekidaju sve kontakte sa njim.

Kroz sličnu proceduru pripreme i procene opšte podobnosti prolaze i hranitelji, ali je smeštaj dece kod njih samo privremen. Deca kod njih ostaju dok im se kriza u primarnoj porodici ne reši, dok se ne nađe neki drugi oblike socijalne zaštite za dete ili dok se ono ne osamostali. Znači, kod ove dece njihovi biološki roditelji često nisu potpuno lišeni roditeljskog prava i to je neretko i problem kada neki hranitelji žele da usvoje dete koje je kod njih čitav život živi. Hranitelji dobijaju nadoknadu za troškove brige o detetu i svo vreme su u komunikaciji sa CSR.  Iako mnogi osuđuju to što hranitelji dobijaju naknadu za svoj rad, bilo bi dobro da se još jednom zamisle nad tom optužbom. Hranitelji rade jedan izuzetno human posao koji nema cenu. U kuću primaju dete sa realnim prethodnim životom, koji često ni nije „prethodni“, nego u nekim delovima nastavlja da se odvija za vreme njihovog suživota. Jedna od osnovnih uloga hranitelja je da podržava vezu između deteta i njegove primarne porodice. Ako je dete izopšteno iz neke porodice i smešteno kod hranitelja, nije ni potrebno napomenuti sa kakvim sve to izazovima hranitelj može da se suočava dok dete održava (ili ne održava, a želi) kontakte sa svojom porodicom. Hranitelji u potpunosti preuzimaju brigu i odgovornost za dete i sve njegove traume, nedostatak školovanja, pismenosti, adekvatnih načina rešavanja problema, i sl.

Hranitelj pruža mogućnost zdravog porodičnog okruženja deci koja to nisu imala! Zbog toga ne postoji novčana nadoknada koji bi proporcionalno mogla da odgovara važnosti njihovog posla! Novac koji dobijaju je simbolična suma koja zadovoljava detetove mesečne potrebe.

Da li je maloletnička delinkvencija u porastu?

Kako uz termin „maloletni delinkventi“ uvek ide i negativna konotacija, mi u CSR volimo da izbegavamo taj termin. Ovu grupu mladih mi stručno nazivamo „mladi sa problemima u ponašanju“. Ovo drugo zvuči optimističnije, zar ne? To nam je i cilj. Svakodnevno radimo sa njima i verujemo da im možemo pomoći. I mi, i društvo. Njih ne treba odbacivati!

Po vestima u medijima stiče se utisak da je pojava delinkvencije u velikom porastu i da se maloletnici drogiraju, tuku i ubijaju na svakom koraku. Da li je to baš tako?

Pojava delinkvencije jeste u porastu. U odnosu na stanje iz recimo 2005. godine, broj prijavljenih maloletnih prestupnika je više nego duplo veći. Sve je prisutnije nasilje kod mladih, kao izdvojeno krivično delo, ali i kao sastavni deo drugih krivičnih dela. Mladi sve više znaju koja su njihova prava, a ne znaju (ili ignorišu) i koje to obaveze idu uz ta prava. Mnogi mladi sve manje poštuju autoritet i misle da je nasilje pravi put da dobiju ono što žele.

Međutim, da li je sve baš tako crno? Pa i nije. Vesti da sve više maloletnika počini krivično delo ubistva je u potpunosti netačna. Na primer, u Novom Sadu maloletnici u proseku izvrše jedno ubistvo u toku godine. Ili ni jedno. I to ubistvo neretko bude kao neželjena posledica fizičkog obračunavanja, pre nego svirepo ubistvo sa predumišljajem. Kada je u pitanju ukupan broj maloletnih prestupnika treba imati na umu da u taj broj ulaze i deca koja su počinila krivična dela za koja ranije ni nisu podnošene krivične prijave jer se na njih gledalo kao na „mladalačke nestašluke“ (npr. lažna markica za pokaznu kartu, lažno lekarsko opravdanje, pisanje grafita i sl.).

Činjenica je da maloletnici postaju sve otporniji na tretmane koji im se pružaju i zbog toga svi zajedno moramo raditi na osmišljavanju novih i kvalitetnijih programa tretmana za njih, programa koji će biti krojeni po njihovoj meri, a ne po našem viđenju onoga što njima treba. 

I nemojmo ih etiketirati neosnovanim stavovima tipa „njima nema pomoći“ ili „jednom delinkvent, uvek delinkvent“. Tu su uglavnom mladi ljudi koji su u najrizičnijem periodu svog života krenuli stranputicom, a na pravi put se često ne mogu vratiti sami. Treba im više naše pomoći i razumevanja, a manje optuživanja i odbacivanja!

Sve fotografije preuzete sa www.pinterest.com.