PISANJE KAO OSTAVLJANJE TRAGOVA U VREMENU (ILI KAKO NAS PISANA REČ ČUVA OD ZABORAVA)

Svi danas pišu, kažu.

Na podneblju gde je usmena tradicija toliko jaka da u usputnom susretu u autobusu, na klupi u parku, ili u nekoj čekaonici možete čuti čitavu životnu priču, ili vi sa nekim podeliti istu, to i nije neko čudo. Život na Balkanu je i dalje dovoljno uzbudljiv da ne treba mnogo mašte da bi se skrojila priča ili roman.

No, sa rečima nije lako, mada to tako deluje na prvi pogled. Nekad se uzjogune pa ni muc… nekad poput lavine navru pa ih ne stignemo skupiti na jedno smisleno mesto. Nekad se poređaju po svim pravilima, ali nekako ogoljene. Obične. Već viđene.

Opet, nekom nekad zaigraju pred očima i tu su dok god ne dobiju željenu formu. Tako nekako sam i ja završila u svetu blogera – onih čija je niša proza. Pre nekih 10 godina napravih svoj prvi blog. I uđoh u svet koji mi je u tom času bio moja slamčica. Disala sam kroz tuđe priče i izdisala svoju muku kroz svoje.

Blogerska poetika

Blog je tek otvorio mogućnost da svako može da piše. Ali, do vas je za šta ćete se upecati. Kao i kad uđete u knjižaru, pa prelistavate knjige. U jednoj vam ne prija tema, u drugoj žanr, u trećoj vidite da su reči samo ređane kao beli veš na uzicu. A onda otvorite onu u koju uskočite i nema vas dok poslednje slovo ne prođe vašim vidnim poljem.

Šta to nekog ko se bavi nečim što na prvi pogled nema veze sa književnošću uvuče u taj svet? Pisanje bloga traži nekoliko sati nedeljno vašeg vremena. Ali, kada prekoračite tu granicu i upustite se u pisanje romana ili zbirke priča,  kad  treba da date sto posto sebe, tada je to ozbiljna odluka.

Pisanje kao strast

A znate da vas na kraju, kada stavite poslednji znak interpunkcije, ne čeka nikakva nagrada, nema sponzora koji vam je olakšao stvaranje, nema velikih honora i reklama.  Vaša reč putuje zaobilaznim putem. Nekad težim jer iza vas ne stoji velika izdavačka kuća, televizijska ili radio reklama. Doprete do književnih časopisa jer je vaša knjiga stigla do novinara koji ume i hoće da vas i vaše delo predstavi svetu.

Šta pokreće te ljude da pišu? Pa,  ista stvar koja pokrene čoveka da pravi gitaru od štapića za sladoled, da pravi kuću od boca, da sklapa auto od delova koje sam pravi. Postoji u svakom od nas ta strast koja nas tera da budemo kreativni i po nečemu drugačiji. Da stvorimo nešto makar za svoju dušu. Ako to nešto uspe da preraste naš lični svet i dotakne još nekoga – divno. Ako ne, nema žala za protraćenim vremenom. Jer u igri nije bilo ništa drugo do li naša potreba da unutrašnji svet iznedrimo. Baš tako – iz nedara, iz srca iz dubine svog bića ispraznimo ono što se u nama istkalo.

Reč nasušna

Pisati je za nekog isto što i disati. Nekoliko reči makar svaki dan. Stvaranje u sebi nosi naš početak i kraj. Eros i Tanatos. Rađanje i smrt. Ponekad i u bukvalnom smislu. Ali, ovaj put mislim upravo u literarnom, iskonskom. Stvaramo, rađamo da bismo sačuvali od nestanka. Od umiranja. Od zaborava. Stvaramo da bismo i o sebi ostavili trag.

Kao potkrepljenje, izabrah dve, po mom mišljenju, izuzetne osobe koje su svojim literarnim kreacijama uspele da, svako na svoj način, dopru do ljudi. O oboma više možete da pročitate na njihovim blogovima, te se privatnim životima neću baviti.

Negoslava Stanojević je svoju knjigu “Jošte čekam taj reč da mi rekne” pisala na dijalektu. Priče iz Zaplanja su ispričane upravo kao da sedite u nekom skrivenom kutu tog čarobnog kraja (koji obavezno treba posetiti, makar i kad krenete u planinske avanture o kojima vam Marija piše), pa makar na čašu izvorske vode i čašicu razgovora.

 No, dok ne stignete tamo, priče sabrane u ovoj jedinstvenoj knjizi odvešće vas u jedan svet, prilično hermetičan jer se nestandardni dijalekti polako gube, a nestankom istih, nestaje i deo istorije jednog naroda, leksičko blago, način razmišljanja i poimanja sveta onih koji su njime pričali.

Vrednost knjige Negoslave Stanojević je, između ostalog i zbog ovoga, neprocenjiva. Ona je na jednom mestu skupila likove, običaje, priče teme i jezik Zaplanjskog kraja. Pored književne vrednosti, autorka nam je na kraju knjige podarila i rečnik nepoznatih reči, s namerom da oni koji nisu iz tih krajeva razumeju o čemu ona piše. Ali, time je i čitav jedan leksički korpus sačuvala za buduća pokoljenja – tako da je ova knjiga zavredila ne samo da bude deo naših ličnih biblioteka, već treba da bude i deo svake lične biblioteke, a posebno onih koje se bave izučavanjem maternjeg jezika.

Dejan Zlatić, svojim romanima čuva od zaborava život u Palanci – zajedničkom imenitelju svih malih, rudarskih mesta u kojima je život zaista crn i beo – pocrnele ruke rudara koje odgajaju decu za beli svet – za sunce, za svetlost – zaranjajući svaki dan u tamu, u utrobu zemlje. Zlatić kompilira – reči i muziku, onu koju je slušao dok je pisao, dok je po malo i sebe ili sebi bliske utiskivao u stranice knjiga.

Plastičnost u stvaranju njegovih junaka fascinira –svako od nas u njima može da prepozna nekog svog, komšiju, kolegu, prvu ljubav, rastanke, opisane čistim romanesknim stilom, ne upadajući u zamke koje često blogeri prave. Pisanje bloga i stvaranje romana, za njega su dve potpuno različite kreacije, tako da imate utisak da čitate dva potpuno različita autora.

Njegova poetika je poput Negoslavine svevremena. I Palanke polako nestaju, a sa njima i poseban mentalitet, način života, životne vrednosti i duh vremena.

Moj izbor nije sasvim slučajan.

Na mojoj polici je još nekoliko knjiga koje bi, poput knjiga ovo dvoje autora, pod nekim drugim okolnostima, drugim rasporedom zvezda ili nečeg trećeg bile možda i delovi školskih lektira, nagrađivane i poznatije čitaocima. Svako od njih zavređuje da baš u svet njihovih knjiga zavirim, i verujem da će biti nekih drugih tema i prilika za to.

No, ne slučajnim izborom – opredelih se za Negoslavu i Dejana. Zbog onog o čemu pišu. Zbog načina na koji pišu. Zbog nezaborava koji su obezbedili svojim junacima. Zbog kolektivnog pamćenja utkanog u likove u njihovim knjigama.

I vraćam se na početak.

I njih sam prvo upoznala kroz njihove blogove.

Pošto sam većinu tektova pisala iz ugla Bahovog praktičara, ovaj ću samo da završim tako. Nađite svoju životnu nišu. Nađite ono što će vas činiti srećnima i ispunjenim. Najbolje stvari najčešće nastaju sasvim slučajno, bez velikih planova. Često pokušavajući da stvorimo jedno mi kreiramo nešto sasvim drugo. Biti kreativan znači iskoračiti van sebe, ukrstiti svoj svet sa nekim drugim ljudima. Nekad će vaša kreacija da vas dovede do novih prijatelja, nekad će vam otvoriti put ka neslućenim mogućnostima, a nekad će to biti vaš trag u vremenu za buduća vremena.

Šta god, stvaranje je lekovito. Iznese na površinu nataložene reči, emocije, tuge, radosti i od svega toga napravi nešto jedinstveno kao što smo i svi mi jedinstvene kreacije ovog Svemira.

 Opustite se i pustite da vas vaša kreacija vodi.

 

Tekst objavljen u januarskom broju onlajn magazina “Plezir”

 

 

Bloger, predavač, floriterapeut

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.