Pročitah „Ljubav u doba kokaina“ Simonide Milojković.
Kao prvo zamerila bih autorki (čak i izdavaču) što naslovom dovode u zabludu ljude koji su negde načuli za „Ljubav u doba kolere“, pa koketirajući za opštepoznatim, obmanjuju javnost (jer lično znam nekoliko ljudi koji su mislili da se radi o čuvenoj Markesovoj knjizi, a ne o domaćoj autorki, i da su i tema i kvalitet dijametralno suprotni).
No, pročitala sam je jer sam čula od nekoliko svojih prijateljica da su psiholozi preporučili deci da je pročitaju kao preventivu protiv narkomanije.
Šta bih vam ja rekla? U jednu tanušnu knjižicu ne može da stane sav pakao kroz koji prolazi narkoman. U stvari, autorka je izabarala da ispriča priču jedne studentkinje, iz prosečne srpske porodice, u kojoj dominantni otac maltretira majku, a kasnije i nju, i koja upada u društvo u kojoj se konzumiraju sva nedozvoljena zadovoljstva (srpska haj-klasa).
E, sad, lično mislim – ovo je još jedna priča o sponzorima i sponzorušama, devojkama željnim očeve ljubavi, kao i lagodnog života. I da nema droge priča bi bila prilično slična, devojka bi prestala da bude interesantna svom sponzoru u jednom trenu, samo bi tada bila zbačena sa vrha onog časa kada bi se pojavila mlađa, luđa, bolja…
Ograđujem se, ovo je moje lično mišljenje i viđenje, ali mislim da će ovu knjigu pročitati ona dobra deca kojoj nikad ne bi ni palo na pamet da se drogiraju i druže sa nekim poput glavnog junaka romana, deca, koju će pojedine scene (poput scene sa psom), ostaviti zgrožene i zapitane u kakvom to svetu žive, dok devojčice kojima bi ovaj roman zbilja mogao da pomogne nikada neće ni uzeti da je pročitaju. One niti imaju vremena, niti misle da su nalik glavnoj junakinji.
Možda je korisnije da je pročitaju roditelji – ali mislim da je i tu ista priča – jedni će biti zgroženi, a drugi će reći, ma ne, moje dete to nikad ne bi…
E, sad rečenica – moje dete to nikad ne bi jeste najveća greška. Možete li za sebe bez rezerve da tvrdite da nešto sto posto ne biste? Jeste li rekli da nikada nećete zapaliti cigaretu? Napiti se? Otkriti poverenu tajnu? Izdati poverenje? Znam, reći ćete nije to isto. Nije, ali ako čovek padne na ovim, sitnijim JA TO NIKAD NE BIH, onda zamislite kad detetu koje je u bilo kojoj vrsti problema ponudite čarobni prašak za rešavanje problema.
Nisam roditelj, ali radim sa decom. Možda baš zbog toga mogu objektivnije da sagledam neke od razloga zbog kojih deca skrenu sa prave staze. Oni koji uvlače decu u svet zavisnosti su izuzetno pametni i umeju, poput tragača da nanjuše problem. Tugu. Labilnost. Nesigurnost. Nedostatak čvrste ruke. Nanjuše i ponude zakrpu. Ako uzmeš – problem nestaje. Ma, samo probaj.
Teško je biti roditelj. Ali i divno. Blagosloveno.
Ako je u kuću dobro, ako se dete oseća sigurnim, već je dobrim delom zaštićeno od opasnosti.
Deca traže granice. Šta se može i do koje granice. Šta mogu sa 12, 13, 14… godina. Postavite granice jer one znače da ih volite i da vam je stalo do njih i da brinete.
Budite stabilni – nemojte svoje strahove i nesigurnosti projektovati na svoju decu. Razgolititi emocije pred njima nije dobro. Jer ako oni nanjuše strah i nesigurnost kod vas, postaće nesigurni jer ako vi ne umete o sebi da brinete, kako ćete o njima.
Ako zasluže smislite kaznu. Ograničite im nešto.
Nemojte ih razmaziti. Nemojte im sve dozvoliti – jednog dana nećete možda moći da im priuštite svet na dlanu, možda će vam propasti posao, možda ćete se razvesti, ne daj bože umreti i ostavićete dete zbunjeno, preplašeno, nenaviknuto da se bori sa svakodnevicom.
Jednog dana ćete biti optuženi da ste krivi što ste ih preterano štitili, sve im omogućili, sklanjali od realnosti – i biće u pravu. Da li ste to radili? Da li sada to radite?
Slobodno recite – o čemu ti to pričaš kad nisi ni jedno odgajila! Recite i bićete u pravu. Nisam ni jedno odgajila, ali sam svakodnevno svedok onog što bi se moglo nazvati produktom vaspitanja.
Većina dece je divna. Iz divnih porodica, sa dobrim, požrtvovanim roditeljima koji znaju da se za dobrobit deteta mnogo toga mora uraditi, da se dete voli ali da postoje granice koje se moraju postaviti, da roditelj nije najbolji prijatelj već pozitivni autoritet, da će se jednog dana vratiti sve ono što ste u njih uložili. No, viđam i onu drugu stranu medalje – roditelje koji su, ispustivši konce, postali marionete u rukama svoje dece, jer kad dete klizne na drugu stranu, većina roditelja se ne snađe i postaju još mekši samo da se nešto ne desi.
Ali desilo se već. Menjajte sve. Pokažite da ste tu 24 sata za njih, ali da se pravila igre menjaju. Pokažite da ste jaki, da ih volite ali baš onako kako i treba bezuslovno – pa nema uslovljavanja ni sa njihove strane. Da ste spremni da menjate svet da bi se oni vratili u ravnotežu, da ćete, ako treba da se odselite na drugi kraj planete ako će ih to razdvojiti od onih koji ih ugrožavaju, da ste spremni da sedite pored njihovog kreveta kad upadnu u krizu, ali da nećete popustiti kad ih vidite u krizi. Znam, teško je. Ali, ako ste izabrali da imate dete, onda ste dobili i odgovornost da se o njemu brinete, volite i napravite ljude od njih. To je čak i zakonom regulisano.
Da bi vam jednog dana, kako kaže zakon, dete to vratilo, kad vi zađete u detinju fazu…
Leave a Reply