Samo me zagrli snažno

Teylor OwensU tih nekoliko trenutaka dok su im se usne naslanjale jedne na druge, jer to više nije bio poljubac, ne to nije bilo ono što je želela da oseti – u glavi joj se kao u najboljoj partiji poređaše slike, kao karte.

Setila se prvog dana. Ušao je u kafe kao u svoju kuću, samouvereno, poput nekog ko je redovan gost – skoro kao domaćin, razmahnut i bahat u svojim kasnim dvadesetim. A onda se lecnuo – pogled mu se zaustavio na njenom stolu. Zbunjeno je zastao u koraku, skoro pao u toj nenadanoj sinkopi od koraka.

Po tome ga pamti. Nije bila sigurna da li je to dobar ili loš znak, ali je znala da nešto nagoveštava.

Kada je posle nekoliko trenutaka krenuo ka njenom stolu, znala je da će vrlo brzo razrešiti dilemu.

Slobodno?

– Sedi.

Tišina. Mogla je prva da progovori, ipak je starija, pa ne bi baš rekla da bi mu mogla biti majka, ali starija jeste bila. No, znala je i da je ćutanje zlato.

I ćutali su majstorski. Savršeni par u ćutnji. Ona je ispijala svoje popodnevno piće, a on je samo podigao kažiprst, kao stari gost i konobar je doneo flašu pred njega.

Posmatrala ga je ispod oka i tražila znake – šta li radi za njenim stolom. Nekoliko kapi znoja tik ispod ruba kose… neprimetno, ispod stola, poskakivanje noge… znači nije onaj pogled sa početka bio u lošem kontekstu. Imala je malu prednost. Skoro se naglas nasmejala – pa ona je svakako u prednosti – barem 10 godina.

Mogu li da dobijem vaš broj telefona?, upita najzad on.

Misliš, šteta bi bilo da ne nastavimo ovu divnu tišinu među nama?, pokuša da bude duhovita.

Ma ne, samo sam toliko zbunjen što sam vas večeras video, da ne mogu ništa da vam kažem…

Razoružao ju je ovom rečenicom. Oboma je dala alternativu – njemu da bude elegantno odbijen, njoj da elegantno prihvati.

I dala mu je broj.

I zvao je sutradan.

I došao je prekosutra.

Ona nije tražila muškarca. On nije tražio devojku.

Ona je dobila dečaka, on je dobio ženu.

I trajali su, mada nije bilo u planu.

Ona nije spadala u žene koje znaju, on je bio prosečan mladić.

Nisu bili stereotip – ili je to bio najstariji stereotip – pored nje je mogao da bude ono što je želeo, a ona pored njega nije mislila na račune, na svađe sa koleginicama, na zimnicu, banalnu svakodnevicu.

Bio je savršen. Bila je idealna za njega. Nisu se voleli, mada je površnom posmatraču to moglo da zaliči na ljubav. Poštovali su se. Neizmerno.

Onda se jednog jutra pogledala u ogledalo. Bila je i dalje lepa. Nedirnuta. Kao one porculanske lutke na krevetu njene bake. Zategnuta, do pucanja. I znala je, uskoro će doći dan kad će je godine kvrcnuti i ona će prestati da bude savršena, i komad po komad porcelana ostajaće za njom, kao trag… kao izdaja.

Pa je rešila da je trenutak za kraj. I dok mu je to govorila, osetila je, kao i onog prvog dana – znak. Dobar ili loš – nije bilo važno jer ovo je bio kraj.

Nije bilo suza. Nije bilo velikih reči. Jedan dugačak zagrljaj  – i jedna rečenica u dva smera – javi se, ako ti ikada zatrebam

I, javila mu se. Noćas.

– Počelo je da se smrkava…

Znala je da će razumeti. Znala je da će doći i biti tu. U neprekinutoj tišini. Njihovoj najdubljoj vezi.

Odvojila je usne od njegovih. Znala je da to nije poljubac već samo dodir – jer nije mogla da nađe strast.

Napolju se spuštala noć, mada je moglo da bude i jutro, njoj to više nije bilo važno.

– Zagrli me…

fb-share-icon0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.