Savršena mala igra za njih dvoje

Sela je u naslonjač, i njihova mala igra ponovo je počela.

On nije bio u stanu. Nije znala gde je, ali je znala da treba da se pojavi. Jer, danas je taj dan. Neki svake prve subote igraju karte, neki idu na pecanje, a oni igraju igru, jednu u nizu. Onu namenjenu subotnjem popodnevu. Ona bi sela, kao dekor uzela knjigu i šoljicu kafe, i kad bi je neko u tom trenutku mogao videti, pomislio bi da je sve vreme sveta pred njom, da je njena jedina preokupacija upravo ta vrela kafa i neizmerno zanimljiv sadržaj knjige. Tako je i trebalo da deluje. Spolja. Iznutra je čitav jedan svet izmaštan baš za to popodne širio svoj ram oko slike. Taj put ona je bila žena na obali, ona koja čeka svog čoveka da prepliva Dunav, širok i mutan, hladan i velik, da savlada vodu, i poslednjim atomima snage dođe do nje.  Zatvara oči da bi joj slika bila što jasnija.
On ulazi u stan. Tiho. Da ona ne čuje. U tu svrhu, uvek su birali neku pogodnu muziku. Za popodne, recimo DebisijevoPopodne jednog fauna...
Ulazi, i dolazi do vrata sobe u kojoj ona sedi. Gleda je, i smeši se, jer smeši se i ona, ne znajući da je on tu. Prilazi joj, tiho, toliko tiho da ona ne otvara oči. Spusti se na kolena da bi bio u ravni sa naslonjačom. Stavlja joj ruke na lice. U tom času ona postaje svesna njegovog prisustva, ali još koji tren ostaje u svom svetu, samo još toliko da on nežno pređe preko njenih veđa i usana, prstima.
Onda otvara oči i uzima njegove ruke u svoje.
– Uspeo si…
– Jesam, ljubavi.
– Bojala sam se da te reka ne odnese na neko drugo parče obale…
– Ti znaš da je to nemoguće…
– Znam, ali…
– Nema ali… Svi kompasi pokazuju samo u tvom pravcu, sve zvezde samo prema tebi crtaju put.
– Znam, ja sam tako po nebu ređala…
– Pa što onda sumnjaš u staze koje su odavno postavljene?
– O, dragi, kako sam sebična, nastavljala je igru – popni se na moje parče obale, popni se da odmoriš i okrepiš dušu i telo ovde, kraj mene…
Ona ustaje, da napravi mu mesto, ali ne kraj nje, jer naslonjač je mali, već da ga pusti da sedne, a zatim se ona spušta u njegovo krilo. U njegov zagrljaj.
– Ugrejaću te toplotom svog tela… prošaputa ona.
– Popiću snagu sa tvojih usana, došapnu joj on.
[youtube=http://www.youtube.com/watch?v=9_7loz-HWUM]
– Upiću tebe u sebe, promrmlja ona i prepusti se sumraku koji poče da obavija sobu. Debisi je odavno prestao. Njihove usne su u jednom kratkom trenutku bile graničnik između dana i noći. Baš onaj trenutak polumraka beše uhvaćen u njihovom dahu, dok njihova tela prihvatiše noć, kao mizascen za predstavu u četiri oka, čiji će jedini gledaoci i svedoci biti upravo oni.
… beše subota, prva, baš ona u kojoj ona na jednoj obali čeka da ga zvezde dovedu baš do njenog dela obale i nje… u toj savršenoj maloj igri samo za njih dvoje…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.