Šta radi proleće sa njom?

Ne volim miševe. Ni ostale glodare te fele.

No, ponekad bih u neku rupu poput njihove se zavukla da presaberem i vidim gde je to zapelo (đe ba zapelo).                   [youtube=http://www.youtube.com/watch?v=-GBniRxM034]

Svako sam sebe najbolje poznaje. Jeste, ponekad. Mislim, jeste uvek,

samo kvaka je u tome što ono što o sebi znamo ume da bude pomalo bljak slika, pa

ili gurnemo sebe duboko iza svega, ili izdignemo istu nam personu vrlo visoko,

a sve sa jednostavnom namerom da se ne bakćemo mnogo ličnim problemima,

kad ih svet već ima toliko da se možemo ostalima vrlo uspešno baviti.

– Onaj vara ženu…

– Ona je s njim samo zbog novca…

– Ko je još poštenim radom stekao to što imaju…

– Eh, da mi je samo jedan dan da….

I tako, ko na ringišpilu, u krug. Znam da je život na toj vrtešci zanimljiv. Kad si dovoljno dugo na njoj, zakon inercije ujednači sve slike koje vidiš. Svedeš sve na meru svoju, a one koje ne možeš da utučeš, e, njih tučeš iz masovne artiljerije gornjeg tipa  – on/ona je…. Pa jednog dana i oni po inerciji postani isti, jednaki, u tvojim očima dobri, jer ti si mera stvari. I, nije to, verovatno ni loš život. Ko može tako. Ali, što bi rekao pesnik – negde u meni je kvar, pa neću druge po svojoj meri, već sebe po meri sebi zadovoljavajućoj. Drugi pesnik opet priča da onaj ko nije patio nije ni shvatio. Pa, u skladu sa njegovim mišljenjem, sve se nešto nadam da je tu, na pragu vreme da shvatim. Trista nekih pundravaca u meni skakuće. Ni da pobegnu, a može im se, niko ih vezane ne drži, niti da se skrase kad su već tu.

Hajde, dalje. Hajde, drugačije. Hajde, sad je dobar trenutak. Hajde, možeš ti to. Hajde, pokreni, promeni.

Mališani, bih ja kad bih znala šta i kako.

Zato mi treba da rupa za miševe, ne bih li se sklonila od sebe. Proleće je, a ja živim u Srbiji. Proleće je, a ja nemam vremena za njega. Proleće je, i dešava se, naravno moja suprotnost svetu. Po meri nekih mudrih, proleće budi. U proleće se zaljubljuješ. Ja se od svega toga samo svake godine iznova i iznova zaljubim baš u to proleće, nemilosrdno, uvek mlado, razbarušeno i kada bih mogla da vam ga naslikam, izledalo bi kao Radičević, zauvek mlad, u beloj raspojasanoj košulji, kako onako visok i lep preskače potok na Stražilovu. I peva o ljubavi, o vinu, o strepnji, o mladosti, o razuzdanosti. Tako svake godine izgleda ono, proleće. Ali, ja ne stojim u toj slici večito ista. S godinama ono sve više pitanja postavlja, a ja sve manje odgovora imam. Njegovih večitih 27 zapitanih do zvezda, i mojih koje protiču kao taj potok pod njegovim nogama. Ovo doba je moje preispitivanje, buđenje, kroćenje, moj weltshmerz, sav moj bol.

Nešto se definitivno menja. Neka nova ja se formira u meni i pitanje je kad će da iskorakne. Znam da je dobra, bolja od ove, znam unapred da taj iskorak boli, ali da je posle toga mnogo dobro. Rekoše mi, da se bol može izbeći. Kažu, samo gurneš novu ispod ili digneš iznad, i sve ostaje po starom. Što se mučiš?

Ali, ne ide, mili moji. Oni pundravci nisu od juče. Ni od  prekjuče. S kolena na koleno se prenose. U vrećicama ih dobije svako. Na rođenju. Ako ih ne otvori, ok, biće srećan jer nije znao, ali ostaće zauvek isti, stagnacija u porodičnom stablu. I, preneće potomstvu pored onog što mu sledi i svoje nemire. Jedno devojče i ja tako dobismo duple doze. Da svrbe i grebu i guraju. Možda i svesni da neće imati sledeću generaciju kojoj će biti preneti, sve bi sada svoje ovde i sada da ostvare, ti maleni nestašci.

Kad prevrtim ličnu istoriju, shvatam da nema mnogo stvari za koje bih rekla da sam uradila. Od onoga o čemu devojčice maštaju, meni su izgleda podmetnuli dečačke snove. Pa bilo dobro dok nisam razumela. U pravu je profesor Jerotić, kad kaže, da je jedna od najgorih kazni svesno dočekati poslednji trenutak, jer treba bistre glave ispovediti sve gde smo grešili, ili što nismo ostvarili. Kad bih sada svesno podvukla crtu, i zapitala se, gde sam, od snova jedne devojčice do ostvarenja jedne žene došla, ne bih imala baš mnogo toga da saopštim. Ne pričam o znanju, i imanju, već o poimanju. Možda je trebalo velike ciljeve da postavljam. Možda je trebalo da racionalno a ne srcem zacrtavam želje.

Nemam priču o princu, niti o kućici u cveću, niti širom otvorene prozore kroz koje se širi miris tek ispečenog hleba i kolača. Nemam ni onu o tome kako se smiraj dana dočekuje uz priče o proteklom danu. Vatra u nekoj peći pucketa, a ja znam kako izgleda sigurno tlo pod nogama do kraja sveta. Naljutim se, ponekad na jedno dete i jedno pitanje koje mi svaki dan kad se vratim u stan postavi: „Dobar dan. Jeste vredni?“ Ali, onda postanem svesna da za sve ove godine, osim dok sam kod roditelja bila, niko me nije u kontinuitetu i s osmehom na licu dočekivao i za zdravlje pitao. I shvatam da postajem samoživac, koji se brani od sveta. Jer, znam da će i ona otići. Zato sada i kad nisam vredna, kažem da jesam. I kad mi do osmeha nije, dopustim da mi ga razvuče. Možda je ona jedina svetla tačka koja od ovog stana čini dom. Na momenat. Neko ko me sluša i veruje. Kao mala kućna sreća. Neko ko je uvek tu, i ko o svemu brine, ponekad više nego ja sama.

Znam da će neko reći da mnogo tražim. Pa šta ako si i maštala da bi život mogao da liči na kućicu u cveću?

Ali, ne, ovaj put ne bih da se cenjkam i popuštam. Obrisala sam mnogo toga što znam da više ne treba da se desi, jer se nije desilo kad mu je vreme bilo. I za tim ne žalim. Jednostavno to je bilo juče. Ali svoju kućicu u cveću ne dam. Otvoreni prozor ne dam. Na njemu saksija sa crvenim muškatlama u proleće zasađena. U drugom, onom bliže kuhinji, neka mirišu ruzmarin, bosiljak i nana. I jedan mali žbun ljutih, svežih papričica. Ne dam kućicu. Ne dam taj san, ma koliko se ovog časa dalekim činio. Potpisaće ona dvojica od kojih deo moje kućice zavisi već jednom to što treba. Ja sam već u mislima platila svakom svoje. Što je do mene bilo uradila sam. Sada je vreme da oni sruše taj zid. Treba mi ta sigurna tačka, to nešto što se zove dom i moji prozori. Treba mi jedno malo sidro. Da privežem svoj brod. I kažem, ovo je moja luka. Ovo su boje mojih snova, ovo je ona slika koju nikako da okačim na zid.

E, moje proleće. Drugima odnosiš misli s one strane potoka. S drugima u ovo doba pevaš o ljubavi, mene iz sebe same izvlačiš. Valjda te zato toliko i volim. Što me svaki put za delić boljom stvoriš. Što odbolujem prerastanje, ali, kad god se nova rodim, na korak sam bliža suštini.

Srećom, zaljubih se s jeseni. 

I, sunce dobih.

I, dva oka u kojima se ogleda radost. 

Binom.

Proleće ga poslalo.

Proleće ga do jeseni vajalo kao potvrdu da nisam baš tako loša bila.

Jer, ne može takav neko biti nagrada za loše stvari.

Zato verujem da i ovi pundravci ima da donesu nešto pametno, dobro i lepo. Samo treba preživeti nemire.