Voz je odnosio u noć – ili neka se zatre i poslednje opojno seme…

– Šta je,bleading heart žena ti brani da pušiš?

Ćutala je, tišinom ignorišući debelu, masnu spodobu iza svojih leđa.

Ma, daj, šta meni fali? Pre 11 godina su mi presadili srce. Sjajni doktori.  Ma 11 godina me služilo…

– Ne brani mi… 

– Ona moja, ma ništa mi ne kaže. Radi sve po kući. Meni zabranjeno, a i ne mogu. Ali, šta ona meni može i da zabrani. Ma, carica je ona. Sve može sama. Jedino, sitna je sva, pa joj malo teže pada kad treba da pomera stvari, ali uradi i to. A tebi, šta kaže, nema više? Sestro, pogledaj me, šta mi fali? Pa 11 godina me, bre ovo služilo, a nisam se ničeg odricao. Pušim skoro dve kutije, jedem šta mi se hoće, dobro, zabranjeno mi je da radim teške stvari, ali to ionako ona moja odradi. Sad će oni mene opet da okrpe i odoh ja. A ti? Mala kaže – nema više, a?

Ona njegova kod kuće premešta. Iz fioka, ormana, cipelarnika u kofer. Nešto joj se ne da više da premešta stvari po kući dok se njenom čoveku cedi mast niz bradu i kašika mu upada u med, dok ona tegli. Ne da joj se da trči do prodavnice po: „Još jednu kutiju cigara molim!“ za debelog skota, jer napolju je sneg i sija prejako sunce a on ne sme da se napreže. Nešto joj više nije gušt da osluškuje svaki čas da li su napadi kašlja samo znak prehlade, ili treba opet da okreće hitnu:- Molim vas…. da mislim da mu srce otkazuje… Ma znam, već ste ga jednom odvezli… pre 11 godina… Sad pakuje kofere i shvata da i nisu tako teški i da nije nemoguća misija preći prag u suprotnom pravcu.

„Hoćeš da te nema?“, pomisli ona. „Ništa lakše. Čim zatvorim ova vrata, nema te više. Barem ne u mom životu. Nema. Ne deli onaj odgore poklone budalama. Ili, barem, ne deli ih dva puta. Zbogom mi ostaj…“

– Ma, šta ona zna? Juče mi dali novo. Pa, dobro, skoro novo. Tek izvađeno. Ma, daj mala, šta se praviš fina. Takve kao ti samo znaju da brane. Ostavi, sestro, čoveka na miru. Roba bez greške. Zakrpa za grešnike.

Ušla je u voz. Oni idu sporo, u ritmu, idu daleko, klapklap-klap-klapklap-klap-klapklap-klap…. Znala je da još jednom isti teret ne može da ponese. Od silnih obećanja, njenih preklinjanja, njegovih izvrtanja istine, njenih pokušaja da sebe uveri da je svako krojač svoje sudbine, da niko nema pravo da nas ubeđuje u bilo šta, da sve što radimo radimo sebi i da – šta nju briga ako i umre. To je njegov izbor. Jednom se živi. E, tu joj je pukao film.

 

– Hej, sestro, a gde je ona moja?, povika debela senka. – Da ne misli da ću ja da teglim ovu torbu do kola? Doca reče, ništa teško!, nakezi se medicinskoj sestri ispred ulaza u bolnicu, paleći cigaretu i čekajući onu koja se u pravilnom ritmu udaljavala od njega.

– Ne znam. Neko je ostavio jutros ovu kovertu za vas. Čini mi se da je unutra nekakav ključ, reče mu sestra žureći kući nakon smene.

– Dobio si, i izgubio. Zapali i pali… Jednom se živi, pisalo je.  – Odlazim, jednom da živim...

Kučka, pomisli senka i zakašlja se. Učini mu se da će povratiti od nedostatka vazduha, ali pomisli – to je samo nervoza i bes.

 

Bloger, predavač, floriterapeut

Comments (6)

  1. Ovi redovi su me prodrmali, onako, iz temelja.
    Ostati i prihvatiti bez roptanja i živeti zadovoljno, jer, jednom se živi, ali ne žaliti. Ili otići, biti svoj i ponovo slobodan?
    Nedoumice kukavice ili hrabrog? Dilema.

    1. Eh, Olja, razumem, potpuno. Ne znam ni sama zašto u nekim pričama ostajemo, iako su teške, što kažu, kao Trepča, a iz nekih mnogo lakših jednostavno kliznemo… sve ima svoje. Znaš ti to, dobro…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.