Preda mnom slika prozora.

Volim krovove i prozore. Mnogo govore o kući, o domaćinu, o tome ima li još živih u domaćinstvu. Prozori su oči kuće kroz koje možete da otkrijete dušu ljudi koji u njoj žive. A ta slika, o kojoj vam pričam nosi u sebi koliko lepote i nežnosti, toliko i neke tihe tuge.

U prozoru muškatle. Za mene su oduvek bile najlepši prozorski cvet. Lepše i od orhideja. U stvari, domaćinski cvet. Onaj koji se stavlja u pendžer porodične kuće. Onaj koji pokaže da tu ima živih, da postoji ženska ruka koja o svemu brigu vodi. Jer treba je stalno čupkati, uveli list, precvao cvet, biti prisutan – kad je ona u prozoru uredna i sveža dođe kao neka vrsta glasnika – tu smo, ne ulazi ako nisi dobrom namerom došao.

A opet dok gledam te naslikane, imam utisak kao da izlaze iz onih kockica na prozoru. Kao da je staklo nestalo. Na tom delu samo nežne cvetke vidim. U onim gornjim prozorima ogleda se Suva planina. Vrhovi još snegom prekriveni. I tu se nekako prepliću lepota i tuga. Taj prozor u nekom kraju Zaplanja svim se silama trudi da opstane, a opet,  vremena su takva da nam čitava mesta postaju pusta. Prozori postaju ogledala za predele u kojima su građene kuće koje ti prozori krase, a muškatle su sve ređe u njima.

I onda neko napravi fotografiju tog prozora.

Neko drugi od njega napravi sliku. 

Znate, kažu da svaki dan umire… ne mogu više da se setim broja… koliko jezika umre dnevno. A umru kad umre poslednji govornik. I ako niko zabeležio njihov govor nije, za njima ne ostane nikakav trag. Ne mogu lingvisti sve da stignu da popišu. Ali, postoje ljudi koji toliko vole govor svog kraja da ga čuvaju u svojoj duši. I kad nešto divane sa sobom oni to rade baš na tom jeziku – dijalektu – ili poddijalektu. Tako se najbolje razumeju sami sa sobom. Tako im njihovo unutrašnje biće zbori. 

Tako je nastala i baba Grozda za koju verujem da neki možda i veruju da postoji koliko je živosti u njen lik utkano. I ja zamišljam iza onog prozora u koji gledam da živi baba Grozda. Dok zaliva svoje muškatle ona otvori prozore i prozbori sa kojim retkim prolaznikom. Pa kad krene u varoš ona gleda ljude, sretne poznate i nepoznate, seti se nekih davnih likova i njihovih sudbina. I onako usput, ispriča prolaznicima. 

Ali, sve je manje i prolaznika.

Sve je manje onih koji pod prozorom prođu. I šta je baba Grozda mogla nego da ode na društvene mreže. Prvo na Fejsbuk. Našla je tu publiku koja je s radošću slušala njene priče. Pa je otišla i na Instagram. Jer, rekli joj da je omladina tamo. A i oni treba da čuju šta nam to Grozda ima reći. 

A sve njene priče strpljivo je zapisala Negoslava Stanojević.

Sa svojom prvom knjigom (koja čeka da novo izdanje) ona je započela izuzetnu misiju očuvanja govora jednog kraja. Jezik njenog kraja, njenih predaka, sunarodnika neće doživeti sudbinu onih što nestanu kad nestanu ljudi. Jer Negoslava je zapisala, pa čak i rečnik  napravila – za one koje ne razumeju. Ili koji će za nekih 100 godina da pronađu njenu knjigu. Pročitaće onda da je onaj prelepi prozor slikala Suzana Gigić. I pročitaće da je knjigu grafički oblikovao Dejan Zlatić. I videće da sam s nekoliko reči i ja ušla u knjigu. i Aleksandra Nikolić-Matić. Neka se ne ljute oni koje ovde nisam upisala. Upisala sam svoje drugare.

Šta sam o knjizi napisala, možete pročitati ovde ili u Neginoj knjizi.

Ali, hoću da kažem nešto sasvim treće.

Kad imate ovakve drugare onda ono što je Negoslava za mene napisala da sam pisac može da bude i istina. :) Jer moji divni drugari me puste u svoje knjige pre nego što iz rukopisa pređu u štampano izdanje. I ja čitam i nekad nešto upitam, kažem, a njihovo je da li će me poslušati. Ne znam da li su svesni koliko mi to putovanje kroz rukopise znači – u tim trenucima to je i moja knjiga. Možda je zato Nega i rekla u najavi ono za pisca. A možda me je zato i frka da se upustim u pisanje knjige. Hvala Negoslavi, Dejanu Zlatiću, Slađani Stanić, Zorici  Paunović. Da znate kolika je radost živeti neko vreme u tom rukopisu. Plakati i smejati se i živeti jedno vreme sa junacima pre ostalih… 

„Blaga reč“, knjiga o kojoj sve vreme pričam jeste više od knjige. Ona je ponovo okupila Zaplanjce iz celog sveta. I okupila je nas iz raznih krajeva Srbije da se u blagoj reči ušuškamo. I da budemo deo priče. A ko to može da nam omogući? Samo duša koja je blaga poput naslova. Sad samo nisam sigurna je li to Grozda nagovorila Negoslavu da nam to dozvoli, ili je Nega nas sve Grozdi preporučila.