LJUBAV BEZ UKUSA DIVLJEG BADEMA

Presavila je beli list hartije ispisan  sitnim rukopisom i ostavila pisamce na ormariću odmah kraj ulaznih vrata.

Baš čudno – mogla bi da se zovu i izlazna… jer neko uvek izađe... pomisli, dok je spuštala hartiju. Ponavlja  ovaj ritual svaki put kad  im se ritmovi poremete. Kada  se on vraća iz noćne u ranu zoru, a ona još uvek greje postelju.

***

Seda  na fotelju kraj prozora. Jutarnje svetlo tek uzima boje i probija mastilo noći. U ruci je drži parče bele hartije ispisano sitnim rukopisom. Sedi tako sve dok se  dovoljno ne razdani. Voli da  to jutarnje sivilo, pred izbijanje sunčevih zraka, oboji njenim rečima.

***

I nema velikih iznenađenja u tim pismima. Skoro da liče jedna na drugo. Ali on upravo taj ritam voli. Njen. Ritam njenog dana koji u stopu prati njegov. Ritam njenog dana kao lajtmotiv svog. Ritam njenih reči koje i dalje deluju ekstatično na njega. Kao da jednim potezom obrišu sav umor i odvuku ga u njenu, ne, odvuku ga u njihovu postelju. Upravo u trenu kad se sunce uspe promoliti kroz noć i kad jedan tanani zrak padne preko nje od boka do oka.

***

Tog jutra slušao je u kolima Balaševića i „Svirajte mi jesen stiže dunjo moja“. Nekad nije voleo tu pesmu. Kasnije ju je zavoleo. Shvatio je o čemu stari panonski mornar peva. O izdajstvu ljubavi, o nekoj njoj kojoj je prstić u nečiji zlatni okov pao. O nekoj Bubi Erdeljan. O ljubavi koju je pojelo vreme. O onoj koja nije umela da sačeka. Velike reči i obećanja. Seti se svih onih trenutaka u kojima ih je izgovarao. „Čuvaću zemlju kao zenicu…“ pa je nestala. Pa su nestali neki premili a nije trebalo. Pa je jednom i on sanjao divlji badem. Nije umeo da rastumači san, ali ukus badema iz sna mu je stvarao gorčinu kad god bi mu se neke slike vratile u svest.

***

Ona nije potpuno razumela njegov san.Umela je da ga rastumači, ali nije mogla da prizove gorki ukus jer bademe divlje nikad nije probala. Njoj nikad jesen nije odnela obećanje, niti je znala kako izgledaju zlatni okovi. Ponekad bi joj  samo kroz  misli proletela ona mornareva o „Poslednjoj nevesti“. Onda bi protrljala dlanove pa ih tako tople prinosila očima i srcu. Da se ne prehlade. Da ne postanu vodeni.

***

Pisala mu je  ljubav. Čistu. Jednostavnu. Bez obećanja. Bez ikakvih uslova. Ljubav ljubičastu. Mirnu poput polja procvale lavande. Mirisne poput nje. Pisala mu je da zna da je tu, iza vrata u toploj postelji, kad se vrati iz noći. Da nije otišla. Podvlačila bi svaki put crtu.

Volim te, volim najviše na svetu i još jedan krug oko Svemira.

Volim te, i vrata našeg doma nikad neće postati izlazna.

Volim te, čak i ako mi jave da se i poslednja nevesta udala.

Neka joj, neka bude zadnja…

Neka Cigani nekom drugom za stolom sviraju o jeseni i dunjama.

Neka neko treći misli o zlatnim okovima.

Naposletku, možda sam i drugačije zamišljala stvarnost, ali stvarnost sa tobom je čista ljubav.

I, zato dok ovo čitaš, naćulji uši i slušaj moj šapat – volim te a kad  ga čuješ ti se polako otisni do ulaznih vrata od naše sobe…

LJUBAV BEZ UKUSA DIVLJEG BADEMA
Photo by Mariana Montrazi

 

Priča objavljena u časopisu „Književne vertikale“. Posvećena nedavno preminulom Đorđu Balaševiću.

 

fb-share-icon0

Comments (2)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.