Tatjana Većkalov. Upoznah  je posredno. Ne, nisu ljudi posredovali tom susretu već njene slike u koje sam se na prvo gledanje zaljubila. Tek tada ugledah iza sebe jednu divnu dušu i uz nekoliko reči mog divljenja i njenog skromnog objašnjavanja počelo je naše poznanstvo, kasnije preraslo u iskreno prijateljstvo.

Onda pročitah njene pesme. I setih se jednog teksta u kom je autor govorio o tome da se pesnici i slikari ne mogu saglasiti kome je lakše da izrazi svet oko sebe. Jedni su tvrdili da pesnici imaju reči i da se njima sve može. Ovi drugi su pak tvrdili da je lakše slikarima jer postoji toliko nijansi boja da su mogućnosti beskrajne.

Mislim da je Tatjana jedna od onih duša kojima je dato da koriste i reči i boje podjednako dobro ne bi li prikazala svet koji živi u njoj. U mojoj glavi je već jedna, sledeća recimo, njena knjiga u kojoj tamo gde nedostaje adekvatna reč stoji boja i obrnuto.

No, dok se to ne dogodi, volela bih da napišem nekoliko reči o svom doživljaju autorkinih stihova. U njenoj poeziji živi ljubav. I kad o njoj ni reči nema. Razliva se ravnicom, u beskraj, dokle god nam sećanja i osećanja dosežu.

Ljubav i beskrajni horizont iznedrili su najčešći motiv Tatjaninih pesama. Oči su zajednički imenitelj većine. Oči i pogled. Pogled i zapitanost. Zapitanost i otvorenost duše. Duše koja u sebi ne krije ni jednu lošu emociju. Jer to ni autorka ne ume.

I kad prihvata i kad ispraća, ona je blaga. I kad je srećna i kad je u pitanju tuga, ona ih hrišćanski prihvata, znajući da su sastavni delovi života i da ni jednom osećanju ne smemo dati prevagu, želimo li živeti u ravnoteži sa sobom.

No, život nije tako jednostavan i mi ne prelazimo iz jednog stanja u drugo kao kad prelazimo cestu. To je kompleksan put i uvek neko vuče na svoju stranu. U trenu bi sreća da se otme i poleti poput ptice. U drugom tuga bi da se utopi u zemlju one ravnice.

A ona tada uzima u ruke olovku ili četkicu, ili čak oba i pomaže toj ptici da uravnoteži svoj let. Ne, neće je nikad u kavez staviti, kako i piše, ali će joj pomoći da u toj sreći leti i ide putem srca. A kad je tuga,oprostiće, ispratiće, blagosloviće.

Ko život živi punim plućima i ko je u godinama za sobom prošao i hodio i kroz mirisna polja, bio milovan nežnošću i dobrotom, a opet i padao i bio na teškom putu koji neki nikad ne bi vezali za njenu blagorodnu poetsku dušu, taj može da stvara ovako iskrenu liriku.

Tatjanina poetika nije pretenciozna. Njeno pisanje je istinska potreba duše. Neke njene pesme su zaveštanje njenoj deci, dok u drugima prepoznajemo njen intimni svet, ruke koje se šire i ruke koje ispraćaju. Putevi koji joj dovode i oni kojima odlaze.

I sve je to vide oči njene.

Za njih nema tajni.

One su radoznale i širom otvorene za svet oko sebe.

U njima se kupa Tatjanin nežni svet.

Jer ona ga tako vidi.

I kad je teško.

I kad bi drugi odustali i rekli tešku reč.

Ona ostaje blaga, praštajuća.

Svesna svega, jer ona od života ne beži.

Samo se svako zlo raspe na hiljade sitnih komada.

Jer kad se svemu suprotstavljaš četkicom i perom

Tada iz svake situacije izlaziš kao pobednik.

U ljubavi i patnji u sreći i tuzi Tatjana nalazi inspiraciju.

Za život, za nastavak putovanja njenom lepom ravnicom.

Ona hodi, vodi, prihvata i ispraća.

I sve očima upija.

Da bi nam što vernije svoj svet opisala.

Tako je i ova zbirka zapis duše slikan rečima.

Kao što na platnu piše bojama.

Čudesna Tatjana Većkalov, ne stvara umetnost.

Ona je živi.