МАЛИ НОЋНИ РАЗГОВОРИ

Коме ли он ове тужне приче пише?, помисли она.

Тако је почело.  Био је нова звезда на њеном виртуелном небу. Скупљала је блогове као што су други скупљали салвете или каменчиће. Тражила у сваком оно нешто, посебно, оно зрно које копачи злата пронађу кад сијасет безвредних ствари одбаце. Она је просејавала по речима, тражећи то нешто посебно, вредно.

 

 

И тако је угледала његов блог.

У то време није често постовао. Или, боље речено, био је попут Халејеве комете јер писао је тако ретко. И увек тужно. У почетку јој је само било жао што се „он“ толико труди и слаже речи у најлепши бисерни низ, а испод у коментарима никако да осване нека нежна реч из које ће схватити да је та нека прочитала. Навијала је за њихову љубав. Надала се срећном завршетку и једном посту који ћео томе да прозбори.

У дуге вечери седела би пред екраном и гледала у његово ткање.

Како ли он изгледа?

Колико има година?

Које су  му очи боје?

Почела је она да пише коментаре испод његових прича.

И он је на њих одговарао.

Схватила је да га тако може и призвати. Напише нешто… пита, похвали и он одговори. И те лепе речи које је слагао у сету у причама, почеле су да се спуштају у коментаре. Извукао би, чинило јој се, насумични низ, и пресложио би га у нешто што је у почетку личило на учтивост.

Она је наставила да дописује испод постова своја запажања. Он се на њене опаске настављао.  Реч по реч и реч на реч. Слатки ноћни разговори кроз коментаре. Није желела да га тражи по друштвеним мрежама.

Овако је могла да га кроји по својој мери.

Да замишља очи.

Да му године својима приближи.

И даље је пратила да ли ће се појавити коментар оне о којој је писао. Само, сада се очекивање претворило у стрепњу. Грицкао ју је страх да би у трену могао да се окрене и све преокрене. Да нестане. Било  би довољно само једно „опрости“ или „нисам тако мислила“… откуцано руком оне која је тугу као завесу навукла.

Баш због тога су њене речи постајале све мекше.

Плесале су испод његових туга.

Сливале се низ њих.

Ти сусрети су постали њен ритуал.

Пустила би неки џез.

Цигарета између усана.

Волела је звук шибице.

 И искрице у мраку.

Затворила би очи, повукла први дим, неколико тренутака цртала његов лик, а потом би лагано испустила из себе и дим и слику која се лелујала испред екрана. А иза су трепериле њихове речи. И плесале тако преплетене. Ван сваког ритма. Ван сваке логике и правила.

Свлачила је слој по слој прошлих живота.

Свлачила је поразе, разочарења, грубе речи, погрешне људе, несрећне изборе.

Скидала је комад по комад одеће иза којих се годинама скривала.

Оних ноћи када би поставио нову причу биле су попут преласка на на виши ниво.

Остале су биле успони са по којим падом. Но, знала је, то су правила виртуелног света.

Но, како је свлачила прошлост тако су јој и ове игре доносиле све мање радости. Није јој више пријала ноћна самоћа. И његов лик, већ толико пута у диму извајан био је тако статичан. Пред сваки одлазак на спавање прст јој је од екрана клизио до оног дугменцета за гашење.

Овако ти мене гасиш свако вече... прошапутала је је у једну дубоку ноћ таман кад су пред се пред њеним очимаи у коментарима прострле 3 реченице.

            Позвао бих те на кафу.

            Ако си ту,  запиши мој број ….. и позови.

            Кад сване гасим блог.

            ***

Мрак је клизио низ бедра зоре тонући у сан.

Он је брисао свој блог.

Телефон је зазвонио…

… а да нисам… како си знао…

… али јеси…

 И знао сам да је време.

 

fb-share-icon0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.