Sanjao sam, al’ više piti neću

Ljubavi, kasniću večeras! Idemo svi posle posla na piće s nogu… izgovori prvu laž u njihovoj vezi.

 

***

Večeras pijem za svoju dušu, pomisli dok je zauzimao mesto u kafani svoje mladosti.

I pio je. Prva povuče drugu, druga povuče treću… i, mogao bi on tako do svih 25… ali posle 7 čašice konobarica sede za njegov sto.

Gospodine…

Molim, gospodična... reče pijanim glasom, nemojte mi samo reći da sam mnogo popio. Posle ovog večeras više verovatno i neću piti. Ili će to biti samo sporadično spiranje grla. Ali večeras pijem, večeras je godišnjica. Ove godine se neće roditi moje drugo dete. Za svu ostalu rasejanu negde po svetu, još mogu da se nadam da su se rodila, ali ovo dvoje, sa razmakom od četvrt veka neće se roditi. 

I vi to slavite?

– Gospodična, dajte još jednu duplu, pa ću vam objasniti…

Devojka donese piće i flašu vode.  Slatka je, pomisli on.

-Ne slavim, ne tugujem, samujem, draga dobra dušo. Pre toliko godina, jedna, tako slatka poput tebe, duša moje duše, reče mi da joj kasni, a obrazi su joj goreli i srce tuklo kao furuna nagarena do kraja. Bubnjalo je. Tih dana osluškivali smo njeno srce ubeđeni da kuca tako jer ispod njega počinje da raste još jedno majušno. Znali smo da smo deca, da imamo svega 20, ali bili smo spremni da svetu poklonimo jednu lepotu, da svoju ljubav upletemo u jedno majušno biće. Bili smo spremni, i slušali smo glasne damare njenog srca. Onda, jednog dana, sela je za ovaj isti sto, na mesto na kom sada vi sedite i nisam više čuo bubnjeve… i znao sam.  I pio sam, pred njom, govoreći joj – da smo mladi, da je svet širok i mogućnosti mnoge, da je možda baš ovako dobro, da barem znamo da želimo. Gledala me onim svojim bademima, gledala a suze su klizile. A ja sam pio kao da sa svakom suzom u sebe sipam njene suze. Biće, mila, biće dobro… 

Ona danas ima dva sina. Eto, znao sam da će biti dobro.

Onda sam se, pre neku noć, kao krilom vetra udaren, probudio. I čuo bubnjanje. Moja supruga spavala je, na boku, sklupčana kraj mene. Bum-bum… poznati zvuk. Poznati stari zvuk. Namestih glavu tih do njenih grudi i slušah. Ustreptah. Kuca li to ispod njenog srca još jedno? Zna li ona nešto što mi još nije rekla? Možda još ni sama nije svesna?

Ustadoh iz kreveta i sedoh na terasu. Noć topla, kao letnja. Misli krenuše da se roje. Jedne su letele poput uplašenih ptica, sa pitanjem – šta ako, šta sada, da li to stvarno želiš, sada… dok su druge plovile poput orla na mirnom nebu, spokojno – a što da ne, i sada, želim, i sada… i na nekoliko metara od mene ta dva jata su se sjedinjavala, sudarala, prevrtala, uplitala. Moji smireni orlovi su samo otresli krila – biće što biti mora, i biće kako bude. I vratih se u krevet.

Sinoć osetih da je nekako tužna u mom zagrljaju. 

Jesi dobro, ljubavi?

Jesam, prošaputa u moje rame, jesam, samo sam danas uz neko kašnjenje dobila.

Glas joj je bio isti onaj koji sam čuo pre neku noć – onaj što je izgovorio da će biti što biti mora.. I znao sam da je i ona čula bubnjeve i da je na trenutak pomislila. I nisam je ništa pitao, jer ako nije u reči oblikovala, ne znači da nije mislila. Zato, gospodična, pijem večeras. Zato više piti neću, jer gorkih godišnjica više biti neće. O nerođenima više nećemo… samo ću još noćas da otplačem svoje.  I, ako imaš onu… od Bjelog dugmeta… znaš, onu o deci, kolačićima… pusti je i idi sada… 

tata

…Sanjao sam e, kako
ulazis u moju pjesmu
ulazis, prosto k’o u svoju bastu
pod pazuh dolijecu ti lastavice
ja pjevam, bijela mi krila rastu
al’ vise me ne boli

Sanjao sam e, kako
s andjelima jedes tresnje
i kako andjeli na mene lice
i kako sapucem u tvoje krilo
radjaj mi djecu kao kolacice
al’ vise me ne boli…

(Goran Bregović)

 

Bloger, predavač, floriterapeut

Comments (8)

  1. Nekada izgubimo nesto sto nemamo…i ko moze reci da to nismo ni imali, ko ima pravo na to, kad su sve suze iste?I iste pesme bole i istu rakiju traze.Imao pa nemao…nemao pa izgubio…Ko, osim nas samih?

    1. Niko. Dobro si ovo rekao – taj trenutak u kome smo verovali da je nešto naše ono je veoma realno i postojalo… makar samo tren, ali naše. I kad ode kao da smo i izgubili deo sebe… I, boli, pa malo prođe… ali ostaje jedan ožiljak da seti…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.