IZ LIČNOG UGLA – NEKA PITANJA O NASTAVI U DOBA PANDEMIJE

U domu za stara lica živi recimo 80 ljudi. Ne idu nikuda, niko im ne dolazi u posetu, u kontrolisanim uslovima, imaju kontakt jedino sa ljudima koji brinu o njima. Negovateljice i negovatelji. Ljudi koji pored posla imaju porodicu, obavljaju neke aktivnosti koje su neophodne za život i svaki dan čujemo kako se zaraza pojavila u domu. Znači imate veću grupu ljudi u jednom objektu i nekolicinu koja vodi neki, hajde, manje više normalan život i eto vam belaja. Jako je bitno zapamtiti da jedna grupa živi najzaštićenije od svih nas ostalih… Ali desi se. 

Onda u jednu zgradu zatvorite recimo 300 dece (prepolovili, ili čak na tri dela podelili broj onih koji bi trebalo da su tu) i one koji treba da rade sa njima. Tu sada imate dve strane od kojih ni jedna nije najzaštićenija. Imate decu koja vode jedan koliko toliko normalan život, igraju se na ulici sa drugom decom, poljubi ih mama koja ide na posao, na kafu sa drugaricama, pomazi ih baka koja je bila na pijaci, sednu u krilo tati koji je bio u drugom gradu na službenom putu. Sve bez maske. Jer tako i treba u krugu porodice.

Isto se to desi i u krugu nastavničkom. I tu postoje neka deca, neki muževi, neke bake, odlasci na kafu, ili na pijacu. 

E, sada, zašto je povratak dece u školu najproblematičnije? Sada vas molim da zaboravite sve one komentare koje ostavljate o tome da ovi ništa ne rade, da ima ko hoće ako oni neće, zašto drugi mogu a oni ne mogu. Molim vas. 

  1. Ono što smo do sada naučili jeste da je jačina oboljevanja srazmerna količini virusa kojoj ste izloženi. Nisam ja to izmislila. Pročitala u ispovestima lekara i onih koji su prošli kroz priču o koroni. 
  2. Ono što iz iskustva znamo jeste da naterati decu da svi nose maske jeste ravno nuli. Jedni imaju problem sa disajnim organima, drugi su anksiozni pa ih ovo još više uznemirava, treći su takve instrukcije poneli od kuće. Nemoj ti masku… 
  3. Deca su deca baš zato što su puni energije i želje da urade nešto protiv pravila. Recimo – da baš ne sede razdvojeni, da baš vama iza leđa skinu masku, da piju vodu iz iste flaše (jer slučajno nemaju svoju), da leže na klupama, da povuku dim (na odmoru) iz iste cigarete…
  4. Da neće da idu u toalet za vreme odmora. Jer je neprijatno obavljati nuždu dok vas druga deca čuju. Pa čekaju da počne čas, pa da vas pitaju da idu u isti. 
  5. O, da… recimo – neki vole da se oslone na svoju školsku torbu kao na jastuk (a pre toga je, recimo, bila na podu autobusa ili u hodniku ili toaletu)
  6. Neki grickaju nokte, neki se lako rasplaču pa su prstići u očima dok brišu suze…
  7. Neki imaju problem da sede toliko na jednom mestu.
  8. Neki jedva čekaju da se dočepaju mobilnog koji će teško u školi stalno dezinfikovati.

I mogu još da vam ređam, ali u običnim uslovima, ja vam o ovom i još ponečem ne bih ni pisala. Jer sve bi se ovo moglo podvesti pod jednu reč – oni su svi još deca a deca krše pravila i tako i treba jer samo tako mogu da uče – da se bune, da dovode u pitanje autoritete, da pokušavaju da probiju granicu, a naša je uloga, nas odraslih, da ih pravilno provedemo tom stazom. Da im budemo podrška. 

Možda bi bilo dobro da se ogradim, i kažem da vam pričam o srednjoškolcima jer sa osnovcima nemam iskustva.

E, sad ti naši srednjoškolci su veliki – oni izlaze, odu u kafić, sednu u park sa drugarima, poljube se, vole da se češkaju i sve je to tako ljudski. Pa kad im kažete da idu u školu, ni ovo što sam navela ne možete im zabraniti. Jer, ako može u školu, može i sve ostalo. A ako mi uspemo, nekim čudom u učionici da ih zombiramo, čim izađu iz škole, već na autobuskoj stanici nisu pod kontrolom.

I onda svako jutro u onu zgradu sa početka ulaze deca koja imaju čitav jedan život van škole i ulaze nastavnici koji isto tako imaju život, porodicu, decu. 

Imamo dve grupe od kojih svaka svaku može da ugrozi. Mi stalno pričamo o ugroženima među nastavnicima, ali isto tako imate ugrožene grupe i među decom. Mediji stalno ponavljaju kako je to kod dete prilično bezazleno. Ali ko su onda ona deca na dečijim odeljenjima bolnica? I to za vreme raspusta?

Još jedna stvar koja nam se spočitava jeste – zašto svi mogu da se vrate na posao – a vi pravite problem? Ne pravimo, ali NI JEDNA profesija se ne može porediti sa prosvetom  u ovom trenutku.

Za početak, izuzimam bolnice iz priče. To je neljudski i porediti. To je priča van svih priča.

No, kod lekara bilo kog drugog ulazite jedan po jedan. Sa maskom. Do tada u čekaonici sed e jedan, dva pacijenata, A ostali čekaju ispred ordinacije, na ulici…

U prodavnice, pošte, cvećare, banke… ulazite jedan po jedan, sa maskama. Većina poslodavaca je postavila plegsiglase između. I kontakt je sveden na neki minimum (što se vremena tiče).

Kod frizera, manikira, pedikira, kozmetičara, masera idete jedan po jedan. Sa maskom. 

U većini ovih situacija ste u mogućnosti da komunikaciju svedete na minimum. Preporuka mnogih firmi jeste i da sve što je moguće rešiti telefonom rešite na taj način. 

Ali jedina grupacija ljudi u kojima sva ova pravila ne važe jeste u školi. Da ne ponavljam. Setite se da tu imamo decu kojoj smo rekli da je sve ok, i da je bezbedno ići u školu, da je bezbedno putovati autobusom, da je bezbedno i da su oni grupacija koja najmanje oboljeva (a i bilo bi nekako surovo da ih vratimo u školu, a onda pričamo o svim komplikacijama koje bolest može da donese). U učionicama nema pleksiglasa (mada videli smo u onoj američkoj školi koja je sve to imala da su za nedelju dana bili zaraženi). Ovde nema nastavnika koji je u učionici a deca jedno po jedno ulaze u učionicu, obave šta imaju i što pre napuštaju prostor.

Ovde imate decu koja ulaze u učionicu i tu provode barem neka tri sata dnevno (ako sam dobro razumela predlog). Tako zatvoreni u tu učionicu – mi ne ćutimo. Mi aktivno pričamo. Ne razumemo se baš najbolje kroz maske. Ja barem ne mogu da zamislim kako pričam glasnije od onog kako to radim, dok mi se maska malo malo od pomeranja usta i mimike uvlači u usta, ulazi u oči, bode po donjem delu kapaka kad god se sagnem. Nismo se školovali za vanredna stanja i pandemije. Nismo se školovali da budemo i policajci i bolničari i vaspitači i predavači u isto vreme. Pa se pitam: 

Šta ako detetu pozli na času?

Šta ako dete skine masku?

Šta ako odjednom ustane i počne da šeta po učionici?

Šta ako mu se jako ide u toalet?

Šta… 

Znam ja sve šta treba u normalnom stanju, ali u ovakvim situacijama: smem li da mu skinem masku, da li smem da mu dam da pije vode iz nečije flašice (jer on svoju nema), kako da pozovem pomoć i ostale ostavim bez nadzora, da li če roditelj kad mu je loše, moći da dođe po njega ili će dete morati autobusom kući?

Rešićemo posle časa sa starešinom, pedagogom, psihologom, direktorom. Ali, ako deca odu kući i kažu Pera skinuo masku… pa neka ga sutra i suspenduju – ne dao Bog da se neko zarazi (ne mora od Pere…  ali tih dana kada je on skinuo masku), eto Pere krivca. I nastavnika koji to nije sprečio. Ja vam ovakvih scenarija mogu ispisati još nebrojeno, ali neću. Ako znate svoje dete, ako ste ga slušali šta vam priča o svojim doživljajima iz škole, onda i vi možete barem desetak da smislite. 

Onda svi mi idemo kući. Istim autobusom. Tu više ne mogu da ih teram da drže distancu i da nose maske. Jeste, obavezno je. Jeste li uvek i na svakom mestu videli da ljudi drže do obaveza? Onda dođemo kući. 

A, da. Ponavljam  ponovo ono što sam iščitala iz iskustva lekara i ljudi koji su preležali virus – da je izloženost virusu (količina, i dužina izloženosti ono što kao jedan i jedan daje tešku ili srednje tešku sliku bolesti) jedan od ključnih faktora zaraze i njenog intenziteta. Tako, ta deca i mi dođemo kući. A tamo naši roditelji, supružnici, bebe, dece koja još ne idu u školu. Tamo neki koje su možda još hroničniji od nas. Poljubimo partnera koji radi od kuće. Poljubimo svoje dete. Roditelje. 

Ili tek sada one strašne reklame od letos dobijaju svoj puni smisao – ako nekog voliš bićeš na distanci. Tako, ta deca iz škole i nastavnici dođu kući i distanciraju se od svih ostalih koje vole. Mada ove reklame me podsećaju na one crne viceve – kad dvoje ljudi stupe u neku vrstu interakcije (najčešće ljubavne…) pa onda jedan pita drugog – a je li imaš (dugo vremena je glavno pitanje u vicu bilo sidu, sada može da se doda koronu). A ovaj drugi kaže nemam… A prvi opet doda – e sad imaš… Život izvrnut naopačke postaje crnohumorni vic. 

Nemam konkretnu ideju kako bi nastava mogla da se organizuje, a da vrlo brzo ne dobijemo širenje zaraze nemerljivih razmera. To je posao za one koji sve što sam navela gore treba jako dobro da znaju – a ne znam da li su svi u tim štabovima baš upoznati osim sa tehničkim stvarima, sa tim kako jedan čas izgleda. Ono što se u ovakvim situacijama uvek mora predvideti jesu sve najgore stvari koje mogu da se dese. Najbolje nas ne bi ni dovele do ovoliko dilema. Najbolje scenarije pravimo sami. Nama treba neko da nam kaže šta u svakom od najgorih. Ili barem rizičnih. 

Ako toliko boli što radimo od kuće – možemo mi nastavnici  da budemo u obavezi da idemo u školu i da odande držimo onlajn nastavu. Da se organizuju konsultacije, i slažem se da bi ocenjivanje trebalo da bude uživo. Ako je to moguče. Neka idemo mi nastavnici svaki dan na posao i odande odradimo taj onlajn, ako će nekima tako srce biti na mestu. Jer svi u prosveti vide samo tih 45 minuta. I ni minut više. I neću sada da pišem šta mi sve radimo – jer znaju svi to dobro, samo je lako plesti po nama koje niko ne brani. Pa ni mi sami više ne umemo da se odbranimo. 

Čitam one smešne komentare – ako vi nećete, ima ko hoće. E, moji vi, nije uopšte pitanje da li hoćemo, jer hoćemo. Ali je pitanje za vas, da vam jave da je neko od kolega u bolnici jer se u tom i tom odeljenju pojavio virus – da li biste otišli na zamenu? Ušli u kolektiv u kom postoji zaraza? Ne biste. Rekli biste – za te pare, ne pada mi na pamet da se razbolim. Lepo je maštati o idealnoj prosveti u kom postoje samo časovi i odlazak kući. Ali, to samo na filmu postoji. Čak ni tamo više nije tako. Sve više ljudi napušta prosvetu jer je to jedno od rizičnijih zanimanja. Pokušajte samo da se zamislite u bilo kojoj od navedenih situacija. I da vas sutra neko prozove da se na vašem času zarazio. Stigmatizacija, izopštavanje, okretanje leđa. 

Pitanja poput:

  1. šta ako dete ima nekog obolelog kod kuće
  2. šta ako je bilo u kontaktu sa decom iz druge škole koja su obolela
  3. šta ako nastavnik ima kontakt sa obolelim, ili ima nekog kod kuće obolelog
  4. šta ako je nastavnik bio u kontaktu sa prijateljem, kolegom… 

Da li će se svaki put imati luksuz da sedi kod kuće, ili će preporuka biti da dok se simptomi ne ispolje treba ići u kolektiv, držeči se preporuka. Zamislite nastavnika ili dete za koje znate da je ima nekog ili je bilo u kontaktu i da pošto nema simptoma ide u kolektiv – hajde iskreno – da li biste gledali da držite distancu, da ga nekako izbegavate – jer niko nije problem sa bolovanjem, već svako sebe vidi u bolnici ili na respiratoru (a to je sada strah svih strahova). Nekad smo kad nam malo skoči temperatura, ili smo tu noć proveli sa glavoboljom ili mučninom, uzimali slobodan dan ili bi nam lekar ispisao dan-dva bolovanja.

Danas svi ovi simptomi znače – hajde u kovid ambulantu. A preporuka je da ne trčiš prvi dan odmah već sačekaš. A kako da čekaš ako imaš tri dana pravo da izostaneš sa posla bez otvorenog bolovanja. A takve situacije, virozice, stomačni virusi, upale sinusa, migrene… jesu nešto sa čim i inače svi živimo. I ceo zdravstveni sistem je bio oslobođen ovih nekoliko meseci školske dece i radnike u prosveti. A od jeseni, kad nam se i u normalnim uslovima ambulante pune – sada vidim krah sistema. Glavobolju direktora kojeg svako od nas zove da ga pita – šta da radim, ne mogu da stignem do lekara… a ne osećam se dobro. Šta mi je?Nemam pojma. 

I tako mogu u nedogled. 

Razumem da se stvari moraju vratiti u normalu. Da naučimo da živimo sa virusom. Ali, za to treba da se stvore uslovi. Da je su uslovi sigurni, da se situacija ne smetra rizičnom, nesigurnom, klimavom. Da nam se zdravstveni radnici odmore, da se ambulante vrate u režim ambulanti, da se bolnice isprazne… Ovo nije oblast u koju se razumem, pa o tome i ne bih. Ali, mislim da o svemu ovome treba razmišljati kada razmišljamo o grupisanju velikog broja ljudi, i sa kliznim odmorima, i svim ostalim teorijski lepim željama. 

Ako ste pročitali do kraja, hvala vam. Želela sam samo da povežem dve krajnje grupe – stara i bolesna lica izolovana u domu (ali isto kao i dece ima ih više, jedu na istom mestu, pričaju, imaju višesatnu intrakciju) i ne izlaze napolje, ali se ipak zaraze. I decu koja – sve sam gore navela – imaju – ali, kažu biće bezbednija u školi nego… ne znam gde je danas čovek bezbedan. 

Ovo sam morala da napišem. Setite se da sam navela da nemam ništa protiv da mi prosvetni radnici svaki dan idemo u školu, I da budemo dostupni za konsultacije, odgovaranje i slične stvari u ustanovi. A da nastavu držimo onlajn. E, da… samo još ovo za kraj. 

Neko će reći – pa nemaju svi opremu za onlajn nastavu. Saglasna sam. Ali juče mi je sinula ideja. Ako znam ko su deca koja nemaju mogućnost za to,  a ja materijal koji stavljam u onlajn učionicu, pošaljem u poštu. Pošta prosledi deci. Deca kad urade, mogu preko viber grupa da pitaju, komentarišu. A svakako će doći u školu da odgovaraju. Ako mogu kazne za parkiranje automatski, može i zadaci i gradivo za đake. 

I još nešto – u srednjoj školi imamo i maturante (pa čak i neke učenike trećeg razreda) koji su punoletni. A tu već važe neka druga pravila igre. Ali, o tom potom… 

Nemam zaključak. Imaću ga, verovatno za koji dan ili sat, pa ću onda i to dodati uz tekst. Do tada – mislim da je i ovde mnogo pitanja na koje ja nemam odgovor. 

 

Prvi dodatak: Zaboravila sam totalno na nastavnike. Toliko smo postali minorni u ovoj priči, da se nisam ni osvrnula na nas. Čitam komentare kolega i zbilja – ako nastavnik dnevno ima samo 4 časa on će ući u četiri različite učionice, i imati razmenu produkata disanja, kašljanja, kijanja sa otrilike 60 učenika.  Sa toliko osoba niko od zaposlenih u Srbiji ne razgovara i ne razmenjuje viruse. Ali, prosvetni radnik može. Zaista smo postali potrošna roba. Usput, srećemo jedni druge, pa putujemo autobusom – a na sve to idu banke, prodavnice, pošta i sve ostalo. Polazim od misli jedne koleginice iz jedne grupe – da smo u junu znali da će se kola na nama polomiti, ne bismo se čuvali – već bismo putovali, uživali, mešali se s ljudima, pa bismo barem znali da smo „pazarili“ za svoj čeif.

Ovako, svaki dan, tokom zime u zatvorenim, neprovetrenim učionicama – jer hajde, sad, neka se neko usprotivi deci i kaže ja držim prozor čitav čas otvoren (što sam inače u regularnim okolnostima radila). Sada opet – ako dete kine, mi smo krivi jer se prehladilo.  Ja bih volela da oni koji su ove odluke doneli budu mesec dana s nama puno radno vreme, pa da opet zasedamo… da vidimo, hoće li i dalje isto misliti.

Bloger, predavač, floriterapeut

Comments (3)

  1. Bravo za tekst!
    Niko ne bezi od rada, ali zelimo bezbedne uslove!
    Slazem se sa predlogom da iz skole drzimo on line nastavu i da na taj nacin „zaradimo platu“!

  2. Priča mi jedna mlada prijateljica, prof nemačkog: Meni nedostaje odlazak na posao, ali zaista.
    To je odgovor onima koji misle da prosvetari izvoljevaju.
    Ali ja stvarno ne mogu da shvatim da ljudi imaju toliko sužene vidike i da ne mogu da shvate o čemu je ovde reč. Časna reč.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.