ZAŠTO O KNJIGAMA I LJUDIMA NE TREBA OLAKO PISATI

U tišini je spas

Često me pitaju zašto me nema na postovima. Što ne komentarišem, što ne kažem. I, ima opravdanja mnogo, ali jedno od najistinitijih jeste to da nemam vremena da ljudima objašnjavam šta sam ja u stvari mislila. Usput,  nekad mi je fitilj baš kratak, pa kažem i šta ne mislim, 1,2,3,4, 5…. BUM…  I bude mi žao, ali već je mleko proliveno. I nema kukanja nad njim. 

A što sad o tome pišem

Pita se većina vas. Jer, malo onih koji me znaju su upratili moj komentar na jednom postu. Komentar je bio dobronameran, čak je u neku ruku bio na moju štetu, ali, avaj nekog je to privuklo da komentariše. Ne tekst, nego baš moj komentar. Tako u nekoliko reči dobih kratku analizu svog lika i dela, ničim izazvana. 

Moj komentar je glasio:

Tekst je šaljiv, ali tužna istina je da sam u nekim neformalnim razgovorima čula komentare baš u ovom stilu. Ja kritike knjiga nešto baš ne volim, a iskreno i ne čitam ih. Možda to nije ok… ali imam nekoliko dobrih ljudi u čiji sud verujem, ima nekoliko pisaca koje čitam na neviđeno. Šta je meni važno? Da štampa nije sivkasta (da vidim), da je prored ipak veći od jedinice. I, da, pravopis mi je jako bitan. I jezički nivoi… ;) Ako pisac nije baš pismen mora imati dobrog lektora… Eto, pa šta god…

 

Tačno je, ne čitam blogove s preporukama knjiga, i to mi je zamereno. I na osnovu toga me je žena koja do juče verovatno nije ni znala da postojim svrstala u jednu fioku. Zašto ne čitam… objasniću malo kasnije, ali bih se osvrnula na to kako olako sebi dozvoljavamo da nekog okarakterišemo prema ličnom iskustvu ili nahođenju. Dve i po decenije u prosveti naučile su me da ne postoje dva ista deteta, niti će izrasti u iste ljude. 

Skoro sedam godina rada kao Bahov praktičar – nadovezuje se na to znanje. Svako od nas je priča za sebe. Oblikuju nas drugačije okolnosti. Roditelji, braća, sestre, škola, učitelji, traume, srećni trenuci, partneri, grad, politika, mediji… Sve je to delić onoga što bismo bili mi.  Tako da moja rečenica:

Ja kritike knjiga nešto baš ne volim, a iskreno i ne čitam ih

govori samo o tome da ne volim kritike knjiga i da ih ne čitam. Ne volim ni ljude koji procenjuju druge ljude i ne slušam ih. Ali ni to me ne karakteriše. Više sam ja od nečitača književnih kritika. U čitavom  mom komentaru je tačno da ne čitam knjige autora koji nisu pismeni. Jer, da se ne lažemo – možda ne može svako da nauči da bude dobar pisac, ali svako može da se opismeni. Kao što znamo osnovne matematičke operacije – da bismo mogli da platimo, da znamo koliko treba da nam vrati prodavačica, ili koliko dugujemo nekom, na koliko rata da podelimo nešto… Tako svako treba da zna osnovna pravila upotrebe maternjeg jezika. 

A to što ja ne volim kritike – to ne govori mnogo toga o meni. Posebno ne apsolutnom strancu. 

A zašto ne čitam kritike i prikaze

Iskreno, jedno vreme sam čitala, ali, retko kada rezonujem sa piscem istih, pa sam odustala. Moj ukus za knjige je malo pomeren. Volim spiskove knjiga koje je neko čitao. Onda sama istražujem. Volim kad neko onako usput spomene neku knjigu koja ga je dojmila, pa tako i ja krenem u potragu. Volim preporuke dobrih pisaca – čije knjige volim da čitam. Recimo, Selina nikad ne bih otkrila da nisam čitala Bukovskog. A ovaj rekao da mu je Selin omiljeni pisac. A onda Begbede  kaže da su mu Selin i Uelbek omiljeni. Pa dođem do novog autora. I tako u krug… 

Tražeći neki citat za jedan post koji sam se spremala da pišem otkrila sam Begbedea.

Dejvida Mičela sam otkrila tražeći naslove za Noć knjige. 

Sasvim slučajno sam otkrila Alberta Espinosu

Alehadro Palomas je dugo sedeo na mojoj polici sa knjigama.

D.M. Tomas „Beli hotel“ – jedna od najpotresnijih knjiga za koju ne bih čula da nije moje Mire. A da nije nje – ne bih naučila da tražim delikatese među knjigama.

Da Sandra Đurić Milinov nije letos pokazala šta čita knjiga Njeno telo i druge žurke“ ne bi čekala da je pročitam.  

Rui Zink „Ugrađivanje straha“.

Ratko Adamović se ne bi uselio u našu biblioteku sa svim svojim knjigama.

„Ženski dekameron“ –J. N. Voznesenska ne bi svedočila o mračnim sudbinama žena u SSSR-u.

Nikad ne bih pročitala „Nezaboravno kolektivno samoubistvo“ A. Pasilina da Slađa i ja nismo ćaskale o knjigama za leto.

Da sam čitala samo kritike nikad ne bih čitala Slađanu Stanić, Zoricu Paunović, Negoslavu Stanojević, Dejana Zlatića, Nešu Popovića, Petru Rapaić, Tanju Taubner, Kevu Ipo, Miljana Paunovića Miroslavu Đušić Nedeljković, Dragu DM, Olju Karan, Veru Uzelac, Tatjanu Kuljaču, Danielu Bakić… 

Pišu kritičari

Ne kažem da se o ovim knjigama ne piše, ali iskreno, verujem svojoj intuiciji i verujem da nas knjige i pisci zovu u svoj svet i da se tom zovu ne treba odupreti.  Kad pišem o knjigama, pišem osvrte, posmatram ih kroz ličnu prizmu, tako da to nisu ni kritike ni prikazi već knjige kroz vizuru jedne plavuše :) 

Ne pišem loše kritike. Na pišem ni o koricama, marginama, veličini fonta. Čak ne pišem ni o tome da li autor zna da piše ili ne. Napisah u toj prepisci da iskreno poštujem svakog ko je odvojio vreme i dao deo sebe da napiše knjigu. I nije moj posao da pišem negativne kritike. Jednostavno, preskočim.

Poenta je, ne komentrišite ljude na osnovu dve-tri rečenice. 

O, ne mogu a da se ne zahvalim Slađani i Zorici koje su tako divne komentare ostavile na tom postu. Bila je ovo jedna besana noć i listajući tako FB videh ono što su napisale i srce mi bi puno. Kad znaš da ljudi misle o tebi lepo i srcem stanu u tvoju zaštitu (mada moram biti iskrena, osoba koja je inspiracija za ovaj post nije atakovala na moju ličnost, već je brzopleto zaključila nešto… jer ne čitam književnu kritiku). 

Čitam je, ali  više slušam kritiku prijatelja i ljudi od pera. Tako se do dobrih knjiga stiže. Slušam svoju intuiciju. 

Šta vi čitate ovih dana? Kako vi birate knjige kojima ćete pokloniti poverenje? Da li biste podelili spisak od, recimo 5 knjiga koje bi ove zime bilo lepo pročitati? 

I, dragi svi što pišete o knjigama, ne prestajte. Lavovski je to posao. Vi ste ti koji ostavljate trag u vremenu šta treba čitati i šta se jednom davno čitalo. Vi ste ambasadori knjige. A ovakvi kao ja… su knjiški samotnjaci. Ali čak i mi zavirimo na vaše blogove. Jer, bez vas mnoge knjige ne bi dobile šansu da očaraju ovaj svet.

A ovih dana čekam Nešinu i Petrinu knjigu. :) A do tada čitam „Hiljadu jeseni Jakoba de Zuta“ (čarolija) – D. Mičela.

 

 

 

Bloger, predavač, floriterapeut

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.