О РОМАНУ „БРАЛЕ“ ДЕЈАНА ЗЛАТИЋА

Човек од себе побећи не може…

„Брале“, нови роман Дејана Златића, писца из Мајданпека је угледао светлост дана. Написати књигу, кажу, може свако. Али написати пет књига, од којих је свака градација оне претходне по квалитету, зрелости и теми ретко успеју и они којима је занимање бити писац.

Дејану писање није занимање већ потреба насушна. Он дише кроз причу, његова душа осећа тананости обичног човека, оног који бивствује ту поред нас. Он оживљава пределе и мала места којих све мање има у вестима, у дневним дешавањима. Али су зато своје место заувек нашла у његовој литератури.

Пред нама је добро познати наратив Дејана Златића. Књига писана душом, искрено, онако како стварају они којима је писање судбина. Он је калкулише и не поиграва се емоцијама. Он бележи живот у његовом појавном облику, чврсту водећи причу до логичког краја.

 

Но, овај пут се Златић одмиче од Паланке, од колективних прича испричаних у претходна три романа – приче о одумирању, о ратовима, сеобама. Враћа нас приповести један на један. Таквог смо га упознали у „Безименој“. Такав је и његов „Брале“.

Дејан Златић, отворио је ново поглавље у свом стваралаштву. Јунаци претходних романа осташе у Паланци, а један крак корена стабла са ког су сви њетови јунаци стигла је до престонице.

Милун, прва генерација Млинића рођена у Београду и Радисав последња генерација истог корена Млинића из Кривог Вира. Дрво посећи можемо, али корен се кад-тад појави и прети да на светлост дана изнесе све што смо склањањем стабла покушали сакрити.

Раденко, Милунов отац, раскрстио је са селом, колективним, старим и старинским. Себе је покушао да пелцује у беогрдску елиту, међу људе с другачијим педигреом, обичајима и навикама.

Но, кад човек крене да раставља себе од оног што му је дато, ни свестан није које ће све изазове живот да му да и какве ће последице суочавање са њима да изазове. Раденково расршће постало је Милуново распеће.

Судбина његове жене, сина, ћерке отварају се пред нама. На трен се читаоцу учини да су то те свакодневне и обичне приче. Но, како нас Златић дубље увлачи у приповест, све нам јасније постаје да наши животи и одлуке нису само наше, већ нас последице дочекају онда кад таман помислимо да је све ипак легло на своје место.

Милуну је додељена улога приповедача, чију причу надопуњује Радисав,његов брат од стрица. Наизглед потпуно другачије животне околности, а опет су им судбине прилично сличне. Обојица су губила и сваки се са тим носио на свој начин.

Милун и Радисав срећу се у осмој деценији. У тренутку када се живот пресабира и све ставља на своје место. Када се Милун понадао да је све у животу завршио и да је заслужио блажену монотонију, на сцену ступа Радисав и све у шта је веровао, све у шта је био сигуран да је завршено и посложено у животне фиоке, брале, му изврће и приморава га да читав живот пресложи.

И он то, с почетка невољно, а касније вођен невидљивом руком судбине која све на крају стави на своје место, доводи у ред.  Све време читања нисам могла да се отмем утиску да сам у сржи приче, у добро вођеној позоришној представи у којој све има своје место. И нема сувишног. Мудрост два старца исписана пером неког ко је више од четврт века млађи од њих, говори о зрелости Златићевог приповедања. Једноставана, јасна, лексички уједначена структура романа отвара у сваком од нас питања од којих често бежимо. Ко смо заиста, да ли су наши родитељи онакви каквим смо их читав живот доживљавали? Како наше одлуке и принципи утичу на животе наших потомака? Ко су нам рођаци, од каквог смо стабла ми гране, и колико грана нам можда није познато?

Јунаци наше приче су, прошавши личну голготу, а све верујући да другачије није могло, добили прилику да испишу другачији крај.

 

Рецензија књиге „Брале“, Дејана Златића

 

Књигу можете наручити од аутора. Као и претходне Златићеве књиге.

fb-share-icon0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.