ШИФРА 12122020

Награђена прича на блогерском конкурсу. 

„Драги путници, ово је последњи позив! Молимо вас да се укрцате и заузмете своја места. Волео је путовања, али на ово није желео да пође. Али, Слава је резервисала лет баш за 12122020 и није било шансе да га откаже.

А није да није пробао. Небројено пута је покушао да се конектује на таласе агенције која је организовала овакве летове, али није ишло.

Потрешна таласна дужина… погрешна фреквенција… немате дозволу да приступите таласима…

***

У летелици је било доста људи. Покушао је да их преброји, али од кад се прешло на компресовани мод на појединим летовима, то је постала такорећи немогућа ствар. Нека лица су му била позната, неке људе је и уживо знао, а највише га је изненадило што су ту били и Славини родитељи, као и његови. Учинило му се да је негде при дну видео и силне мачке, по боји налик онима које је она довлачила у кућу.

„Господине Мир, молимо да заузмете своје место да бисмо вас компресовали.“ Сместио се у предњи део до великог прозора. Компресија је почела. Компресовале су се и његове мисли, заборавио је кога је све видео, или му је једноставно постало свеједно. Решио је да се опусти, и њој за љубав покуша да ужива у ономе што га је очекивало.

Ово је био први комерцијални лет на овој линији. Причало се да је било много покушаја, али и исто толико погрешака док се најзад није нашао најбољи и најсигурнији мод.

Јутрос се, док се спремао, повезао на фреквенције лета и одлушао техничке појединости. Био је фасциниран – све је направљено од јоктовлакана и заједно са компресованим путницима не прелази тежину од 19 грама. Начин навођења летилице је била најстроже чувана тајна. Знала је да ће га овакви детаљи определити да крене на пут. Знао је то и он и тог јутра му је први пут после неколико недеља нешто налик осмеху заиграло на лицу.

Мир помисли како је ово било најспорије полетање од кад се бележе летови у изван зоне система који се некад звао Сунчев. Погледао је кроз прозор.  И даље су ишли брзином о којој се само причало да се некад користила и о којој је прочитао шалу на једном од портала. Причало се да су постојала нека средства за превоз поред којих си могао да ходаш колико су споро ишла. Он и даље мисли да је то само урбана легенда – да се тада раздаљина од неких 600 км (коју данас у њиховом систему прелазе у пола трептаја ока) прелазила колико је требало земљи да један и по пут окрене око своје осе. Он је трептао и трептао а призори пред њим се скоро и нису померали.

И то му је привукло пажњу.

Није ли оно Слава у наручју своје мајке?

И поново она како прави прве кораке, цичећи од смеха и узбуђења.

Слике су се смењивале – као на траци – споро, нежно, мада су призори били различити. Али у сваком тренутку је пред њим била Слава. Клизили су кроз њен живот. Полако је почео да схвата чему присуствује и узбуђење у њему је почело да расте. Сада му је било јасно зашто је у проспекту писало да се путници моле  угуше сваку емоцију коју буду осетили током путовања јер би тиме могли да угрозе и своју и безбедност осталих путника.

На тренутак се осврнуо око себе и видео како се сви помало надимају али се брзо враћају у полазно стање. Сви су се чували декомпресије која би их све неповратно уништила. Залепио се за стакло. Буквално.

„Славо, царице!“

Срце му је треперило. „Наш први сусрет. Наше прво јутро. Прво путовање… наш живот…“, шапутао је Мир. Кад су стигли до њиховог првог растанка видео је ожиљке. Сваки ожиљак болео га је као да је његов. Осећај кривице поново је претио да га разнесе, али се суждржавао. „Опрости што ти нисам дао да одеш. Опрости за сваки интервенцију и измену у систему која ти је продужавала агонију, само да бих те ја дуже имао крај себе. Опр…“

Није стигао да прошапуће јер се поново чуо глас с  почетка пута.

„Вежите се, ускоро завршавамо наше прво путовање.“

Док се везивао, Мир је угледао последњу слику. Беше то порука за њега.

„Опрости што сам морала да одем. Али више ништа за замену није остало. Осим овај 21 грам моје душе кроз коју сте пропутовали. А, знам, помислио си да је 12122020 верзија ове летелице. Али није. Само подели овај број са земаљским годинама и биће ти све јасно. А сада збогом. Заиста.“

Завршили су лет. Један по један путник је пролазио кроз систем за декомпресовање и деемотивизацију. Објаснили су му да јединка не може без последица да проживи толику количину емоција. Док је улазио у ДЕ- простор још једном се осврнуо. 12122020 искрица се разлетело кроз Свемир.

„Добро дошли у ДЕ- простор. Након третмана декомпресије и деемотивизације вратићете се у првобитно стање. Све што сте видели и доживели биће трајно избрисано из ваше меморије. Хвала што сте нам поклонили поверење.“

У трептају ока све је било готово, управо у тренутку када се и последња од 12122020 искрица угасила.

Награђена прича на блогерском конкурсу. На насловној страници је линк ка свим причама. 

fb-share-icon0

Leave a Reply

Your email address will not be published.