Sve na kraju ispadne dobro ili kako treba. Ali nije ispalo kako treba i nije dobro. To samo znači da još nije kraj. Ima smisla. Ima utehe. No, zahteva beskrajno strpljenje i tajnu veštinu (s) trpljivog čekanja. Umemo li ili smo davno postali instant žitelji sa jednom jedinom parolom – ja hoću sad i hoću...
Ljudi nas cene onoliko koliko mi sebe cenimo. To nije velika mudrost, ali s vremena na vreme me neki tekstovi i neke izjave ubede da baš i nije uvek tako. Nisam primetila da i jedna profesija u ovoj našoj zemlji toliko lošeg i obezvređujućeg o sebi piše koliko oni koji rade u prosveti. Kako prepoznati...
O istini i lažima. O ozonskim rupama. Šta nas razboljeva a šta je lek. O svemu tome ponekad malo razmislim. Osvanuo jutros tekst o štetnosti krema za sunčanje. Kažu sunce zdravo, a kreme su te koje vode fatalnom ishodu. Svako dan odgledam što u štampi, što na televiziji more reklama o kremama protiv bora. Onda...
I tako počeo raspust. Sad mogu da se vidim sa ljudima, da uživam u suncu, da šetam. I dogovorim se sa prijateljicom Ivanom da dođem do nje – ona na poslu – a ja ću da joj pravim društvo. E, sad, ja sam klasični nevozač i u neke delove grada jednostavno ne idem – ako...
Već danas su mnogo pametniji od mene komentarisali žvrljotine na tek renoviranoj Beogradskoj kapiji u Petrovaradinu. Do sutra će i novine da pišu, dići će se malo graje i sve će opet pasti u vodu. Neki ljudi su se silno trudili i animirali Novosađane da glasaju ne bi li na konkursu banke Intesa baš ovaj...
Pročitah „Ljubav u doba kokaina“ Simonide Milojković. Kao prvo zamerila bih autorki (čak i izdavaču) što naslovom dovode u zabludu ljude koji su negde načuli za „Ljubav u doba kolere“, pa koketirajući za opštepoznatim, obmanjuju javnost (jer lično znam nekoliko ljudi koji su mislili da se radi o čuvenoj Markesovoj knjizi, a ne o domaćoj...
Kad se rano probudim ja uključim TV da mi da alibi. Za još koji minut razvlačenja po krevetu. I obično gledam bilo šta što liči na zabavu. Dok se po mojoj glavi vrzmaju misli. Obične, ljudske. Presabiram dan. Pozdravljam odluke, otklanjam neke stare prepreke. I u nemom filmu u tom trenutku lik izgovara: PRIHVATAM SVE...
Prođe još jedna nedelja. Radna. Završena školska godina i za srednjoškolce. Sada škola ostaje nastavnicima, i nenastavnom osoblju, da sređuju ono što se srediti treba, da se pozabave onim što je urađeno, ispisuju izveštaje i izveštaje… rekapituliraju urađeno i počnu da pripremaju novu školsku. No, biće vremena da se time bavim. Poslednja nedelja škole je uvek...
Htela sam da vam pišem o mnogo čemu. Još u nedelju sam se bila naoštrila da sa vama podelim svoj bunt protiv trka na Mišeluku, biciklističkih trka, trka maratonaca, svih onih koji zakrče saobraćaj nedeljom u udarno vreme kad ja idem kod svojih na ručak. Htedoh da vam kažem – ne ide to u gradu...
Prođe još jedan petak. 13. Meni taj dan nikad nije bio baksuzan – jer jednog baš 13. se rodila moja draga sestra, pa je taj datum jedan od najlepših u mom životu. Tako je i ovaj petak 13. bio lep. Mada nije sestrin rođendan, ipak se desilo nekoliko lepih stvari. Petak, kao petak je već...